КОСОВО је света земља, сваки педаљ натопљен је крвљу. Тамо је наша колевка, одатле су наши корени, тамо су гинули наши јунаци кроз векове до данашњег дана.
Српски народ увек је рађао хероје!
Да ране нису зарасле и да ће у нашим срцима куцати срца јунака од Косовског боја до Кошара, да њихова борба није била узалудна, да њихова имена увек буду на нашим уснама потрудили су се пријатељи прерано страдалог витеза Предрага Пеђе Леовца из Пљеваља.
У споту су учествовали и Пеђини родитељи, мајка Милица, отац Миле, као и Пеђин брат Павле.
Предраг Пеђа Леовац (1975-1999) након завршетка гимназије у родним Пљевљима, уписује Војну академију у Београду. По заврешетку Академије, војнички пут га води на свето Косово. Бива распоређен у Приштински корпус, 125. моторизовану бригаду, 53. гранични батаљон.
На земљи на којој је српска историја добила свој смисао, земљи на којој српско срце најјаче куца, млади потпоручник стасавао је у витеза свога рода, достојног славе српског оружја и части српског имена. Пеђину људску величину најбоље нам описују речи његових другова: „ПЕЂА ЈЕ БИО НАША САВЕСТ!“ Какав човек, такав и јунак – једном речју ВИТЕЗ!
На ратиште се вратио са сломљеном вилицом
Након што је рањен на Свету Петку 1998. године, Пеђа је превезен у Београд на ВМА, где му је констатован троструки прелом вилице. Иако од последица рањавања није могао ни да се храни нити да говори, Пеђа је инсистирао да се врати кући у родна Пљевља, а своју жељу исписао је на цедуљици и предао своме оцу Милу, који је дошао да га обиђе.
Вративши се у свој завичај, хранећи се на сламчицу, Пеђа почиње да прикупља снагу, како би се вратио својим друговима на нашем Космету. Недовољно опорављен, напушта свој дом у фебруару 1999. године. На растанку мајци Милици обећава да ће, уколико се икад врати, кући дојахати на „бијелом коњу“.
Вративши се својој војсци, прво је од надређених тражио пушку коју је носио приликом рањавања. Како је она била остала у минском пољу, Пеђи је понуђена друга пушка. Он је то одбио, вратио се у неочишћено минско поље и тамо пронашао своју пушку! Са том пушком је и погинуо 14. априла 1999. године, при покушају заузимања врха Маја Глава. Имао је 23 године и 4 месеца.
У тренутку погибије имао очев ланац око врата
У тренутку погибије, Пеђа је око врата носио ланчић који је био родитељски поклон. На ланчићу су се налазили крстић и мала икона Пресвете Богородице. Снајперски хитац, који је Пеђу кроз смрт послао у вечност, прекинуо је тај ланчић, који је био Пеђина последња одбрана…
„За не дај боже“
Када су после Пеђине смрти допремљене његове ствари, отац Миле је у корици ратне забелешке свога сина пронашао 340 марака, на којима је било назначено „ЗА НЕ ДАЈ БОЖЕ“. То је био новац који је отац Миле дао Пеђи када је кренуо на Војну академију. Дакле, прошло је пуних пет година а да нити један једини фенинг тог новца Пеђа није потрошио.
За свог кратког али великог живота, Пеђа је заслужио Орден за заслуге у одбрани и безбедности првог степена.
Владимир Шћекић, власник Иванград Студија из Берана, казао је за портал алоонлине.ме да му је била част што је био део екипе која је учествовала у реализацији овог пројекта, и да је поносан што ће спот који је његових руку дело сачувати успомену на овог великог јунака.