Поштовани господине Марковићу,

Пропустили сте прилику. Прошло је време када је требало да полемишете са професором Кустурицом! Ви сте се тада предали говорећи да не желите улично препуцавање. Месец дана касније, на кварно, нападате човека, пуцате му у леђа, покушавате да га дискриминишете на верској и људској основи. Кажете како је одувек био помало уличар и могући деликвент?! И још му замерате да је један од најнаграђиванијих редитеља у историји кинематографије. Да није тако, кажете, седео би негде у затвору. То је, госин Марковићу, исто као кад би Кустурица рекао како бисте Ви, да нисте дете глумаца, били продавац вина у запуштеном подруму пића негде на периферији Београда, тамо где, судећи по изразу вашег лица и грча испод вашег носа, Исусова крв није више вино него обично винско сирће. Није необично да редитељ „згодних“ филмова, карактеристичних по уличарским дијалозима, набраја велике светске награде које су припале Кустурици.

Велико је питање како неко ко себе сврстава у грађанина може да пише о било коме како је апатрид и да му набија на нос, наводно размумевајући његов проблем, што је променио веру и нацију. Да бисте неком замерали такву ствар, морали бисте да установите да ли је особа о којој је реч формално и практично учинила оно због чега покушавате да је дискредитујете. Веру су променили Исус Христ, Карл Маркс и многи други, за разлику од господина Кустурице чији отац је као Србин учествовао у ослобађању Вашег Београда (судећи по Вашем сирћетном изразу, до тог ослобађања изгледа није требало ни да дође). Отац Кустуричиног оца, Емиров деда, писао се као Србин. Обојица су били атеисти, док је редитељ и писац Кустурица, за разлику од својих предака атеиста, обавио крштење и у херцегновском манастиру Савина, лета господњег 2006, пришавши православној вери.

Човек не може, а да се не сети оне слике која је, као кондиционал постављена на почетку – Ви, господине Марковићу, седите негде на периферији Београда и продајете сирће уместо вина. Пошто сте Кустурицу оптужили да је нешто што он није, треба напоменути да сирће није вино и да грађани такође имају нацију, као што вино не би било то што јесте да није грожђа, ако нису отпали од своје нације и немају у себи својства свог народа, баш као што поменуто сирће не личи на вино. За разлику од Вас, господин Кустурица, без обзира на Ваше оговарање, ни теоретски ни практично не може бити апатрид. Због његових домашаја у светској култури, чак и да није крштен, он је у сфери оних којима је свет мали. Онај чије име се у свету спомиње, а на интернету га већ препознају и по значају у низу имена Саше Петровића, Федерика Фелинија, Андреја Тарковског, Жике Павловића, Лукина Висконтија, Меше Селимовића, Жана Реноара, Иве Андрића, Милоша Формана, Лубарде, Шумановића, Макавејева, Живка Николића…

Да ли је сирће могуће вратити у вино? Није. Можда једино може помоћи вера у научни поступак да прво иде последица, па тек онда узрок. Ако то наука једног дана докаже, онда и од Вас, господине Марковићу, можда добијемо грађанина који не завиди другима, не глорификује псе рата (Бернар Анри Леви) и какав год да буде редослед у научном поступку, грађанин неће моћи да се буде без нације, као што ни вина неће бити без грожђа. Сирће, о сирће…

Милан Ружић

--

Leave a Reply