Када једном отворите врата настраности, иако је она обукла униформу демократије, обула чизме тренда и натакла капу слободе, она ће свакако ући у вашу просторију, или у овом случају државу.

Србија је држава која каска за светом, а разлог су безбројни ратови који су на ово необуздано клизиште историје долазили чешће него позиви на одавно запостављене фиксне телефоне са којих са друге стране ових дана најчешће чујете: „Добар дан. Да ли имате пензионера у кући?“ И боље је што каска, јер онда каскамо и за настраностима. Међутим, међу нас су се умешали и неки људи који настраност воле и труде се да свет стигуну на том пољу, а не на пољу образовања, науке или уметности.

Ратови су са собом носили неизмеран бол сваке породице понаособ, тако да смо ми на овим просторима једноставно жељни целокупне породице у којој нико не недостаје, ни тата, ни мама.

Сада, када смо усвојили закон који ће нас кажњавати ако нисмо пронастрани, сигурно ће бити наметнут закон о томе да више неће постојати мама и тата, већ Партнер 1 и Партнер 2, или Родитељ 1 и Родитељ 2, Родитељ који не рађа и родитељ који рађа и томе слично.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Замислите само да сретнете некога и уместо оног старог „Је ли, мали (или мала), ко ти је мајка?“ морате да кажете „Је ли, мало, ко ти је родитељ који рађа?“. Звучи сатирично? Преварили сте се. Звучи врло стварно и опипљиво колико и казна која ће бити прописана уколико не поштујете законе које ће нам наметнути свет ком је стало до права, али само на нивоу изјашњавања, док суштински нико нема никакво право.

Терор мањине над већином, терор сатанизма над православљем, терор здравог разума над ишчашеношћу, терор неписмених над писменима, терор нечовека над човеком – довешће до тријумфа беспосличара који су цео живот сањали канцеларију у којој неће морати ништа да раде, већ само да примају плату. Биће то ера оних који каријеру стављају испред своје деце, оних који изговор за слободу стављају испред слободе, оних који Бога мењају смартфонима.

Што се мене тиче, дајте ми рачун на који бих унапред уплатио новац који имам, јер знам да нећу пристати ни на психолошкиње, педагогице, кловнесе, адвокатице и остале мушкарице. Зашто нећу? Зато што, очигледно, насиље над човечношћу, оној преосталој мрви људског у свима, почиње да се преноси и на језик, а ја као лингвиста и писац, дакле, човек који се само језиком и бави, не могу да дозволим да неко трује извор са кога пијем.

Ако бисте били људи, као што нисте, схватили бисте да намећете „Родитеља који не рађа“ и „Родитеља који рађа“ народу који, нажалост, због свог положаја и никако својом кривицом, вековима трпи геноцид и сталне покушаје затирања (физичког и идентитетског), па своје мајке и очеве назива – родитељем који је страдао у погрому на Косову и Метохији, родитељем који је погинуо током бомбардовања, родитељем прекланим у Пребиловцима, родитељем баченим у Шаранову јаму, родитељем обезглављеним на прагу куће у Крајини, родитељем изгубљеном у „Бљеску“, родитељем ког је однела „Олуја“, родитељем који никад није нађен, родитељем ком су у Подрињу ископали очи, родитељем убијеном у Старом Броду, родитељем који је преживео.

Милан Ружић

Leave a Reply