Претходне недеље смо прешли неопходне историјске и геополитичке степенике за давање одговора на питање зашто Русија нервира Запад. А онда је, прошлог петка, тик пред почетак године металног бивола, пукла бомба коју је, са уобичајеним самопоуздањем, бацио руски министар спољних послова Сергеј Лавров.

У интервјуу са популарним ТВ водитељем Владимиром Соловјевим – чији је пун транскрипт објавило руско Министарство спољних послова – Лавров је рекао да Москва „мора бити спремна“ за могући „раскид са Европском унијом“.

Злокобни раскид била би директна последица нових санкција ЕУ, нарочито оних „које стварају опасност за нашу економију, укључујући оне најосетљивије области“. А потом је уследило закуцавање у стилу Сун Цуа: „Уколико желите мир, припремите се за рат“.

Лавровљеве поруке

Портпарол Кремља Дмитриј Песков се након тога постарао да објасни како су Лавровљеве речи извучене из контекста: медији су се, очекивано, ухватили за „сензационалне“ наслове. Стога се Лавровљев пун, изнијансиран одговор на питање о климавим односима између Русије и ЕУ мора пажљиво проучити:

„Сматрамо да смо спремни за то. Комшије смо. Колективно посматранo, они су наш највећи трговински и инвестициони партнер. Многе компаније из ЕУ послују овде, постоје стотине, па чак и хиљаде здружених пројеката. Када сарадња доноси корист обема странама, настављамо је. Сигуран сам да смо постали потпуно самодовољни у одбрамбеној сфери. Морамо такође обезбедити исту позицију и у економији како бисмо били у стању да се прикладно понашамо уколико опет приметимо (а виђали смо то више него једном) да се санкције намећу у оним сферама где могу стварати опасности за нашу економију, укључујући најосетљивије области, попут снабдевања одређеним компонентама. Не желимо да будемо изоловани од остатка света, али морамо бити спремни на то. Уколико желите мир, припремите се за рат“.

Сасвим је јасно да Лавров није изјавио како ће Русија унилатерално да пресече везе са ЕУ. Лопта је заправо у дворишту ЕУ: Москва изјављује како неће прибегавати опцији првог напада за пресецање односа са еврократијом Брисела. А то би, само по себи, такође било битно другачије од пресецања односа са неком од 27 чланица ЕУ.

Контекст који Песков спомиње је такође јасан: изасланик ЕУ Жозеп Борел је, након своје катастрофалне посете Москви, почео да говори како Брисел вага увођење додатних санкција. Лавровљев одговор је очигледно осмишљен тако да утуви нешто разума у тврде главе из Европске комисије (ЕК), предвођене раскошно неспособном бившом немачком министарком одбране Урсулом фон дер Лајен и њеним спољнополитичким „шефом“ Борелом.

Раније ове недеље, Песков је био приморан да се продорно врати вулканској саги: „Нажалост, Брисел наставља да говори о санкцијама, а исто тако и Сједињене Државе, и то са манијакалном упорношћу. То је нешто што никада нећемо поздравити. То је нешто што нам се нимало не допада“.

Какав дипломатски еуфемизам.

Тако је позорница постављена за бучни – најблаже речено – састанак шефова дипломатије ЕУ следећег понедељка, а на којем ће се дискутовати – о чему другом – о могућим новим санкцијама Русији. Оне ће вероватно обухватати забране путовања и замрзавање имовине одабраних Руса, укључујући и људе блиске Кремљу које ЕУ оптужује да су одговорни за утамничење десничарског блогера и осуђеног преваранта (сетимо се Ива Рошера) Алексеја Наваљног.

Убедљива већина Руса третира Наваљног – чија популарност у најбољем случају износи два одсто – као приземни, потрошни реквизит НАТО-а. Састанак заказан за следећу недељу ће утабати стазу за самит лидера земаља чланица крајем марта, на којем би ЕУ могла – то је реч која се користи – формално да одобри нове санкције. То би захтевало једногласну одлуку 27 чланица ЕУ.

Како ствари стоје, изузев уобичајених оштро русофобних играча – Пољске и Балтика – не делује као да Брисел намерава да пуца себи у колена.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Сетимо се Лајбница

Посматрачи из ЕУ очигледно нису приметили како је прагматични поглед Москве на Брисел еволуирао последњих година.

Трговина између Русије и ЕУ ће се наставити, без обзира на све. Европској унији је очајнички потребна енергија из Русије, а Русија је вољна да је продаје – нафту, гас, цевоводе и остало. То је само бизнис. Уколико ЕУ то не жели – из ко зна ког разлога – нема проблема: Русија развија мрежу послова, укључујући оне енергетске, широм Источне Азије.

Увек релевантни Валдајски дискусиони клуб – иначе московски институт – примера ради, пажљиво прати трговинске аспекте руско-кинеског стратешког партнерства:

„Америчка политика ће наставити да изазива раздоре између Кине и Русије. Европа остаје важан партнер за Москву и Пекинг. Ситуација у Централној Азији је стабилна, али захтева изградњу руско-кинеске сарадње“.

Путин је такође успутно прокоментарисао сагу о ЕУ и Русији, као огранак вечите битке између Русије и Запада: „Чим кренемо да се стабилизујемо, да се враћамо на ноге – политика обуздавања одмах улеће… А како смо јачали, ова политика обуздавања водила се све интензивније“.

Прошле недеље сам наговестио интергалактички удаљену могућност осовине Берлин-Москва-Пекинг.

Аналитичар медија и телекомуникација Петер Г. Шпенглер ми је у подужем мејлу елегантно квалификовао ову идеју као нешто што припада „осећању могућности“ Роберта Мјусила, што је описано у његовом ремек-делу Човек без квалитета.

Петер Шпенглер такође је скренуо пажњу на Лајбницову „Novissima Sinica“, а нарочито на есеј Манфреда фон Бојтихера о Лајбницу и Русији, оличеној у цару Петру Великом, где се акценат ставља на улогу Русије као моста између Европе и Кине.

Иако Лајбниц на крају никада није упознао Петра Великог, сазнајемо да је „Лајбницов циљ одувек било да пронађе практичну примену својих теоријских закључака. Цео свој живот тражио је ‘великог моћника’ отвореног за модерне идеје, помоћу ког би могао да реализује своје идеје о бољем свету. У епохи апсолутизма, ово је деловало као перспектива која највише обећава за једног научника коме су научни и технолошки прогрес, као и унапређење образовања и економских услова, били ургентни циљеви“.

„Цар Петар, који је био онолико моћан колико и отворен за нове планове, а чија личност га је ионако одушевљавала (Лајбница, прим. прев.), мора да је стога био изузетно интересантан контакт за Лајбница. Како је Западна Европа дошла у ближи контакт са Кином преко језуитске мисије, а Лајбниц препознао значај хиљадугодишње кинеске културе, такође је увидео да је Русија природна веза између европске и кинеске културне сфере, односно центар будуће синтезе између Оријента и Окцидента. Са превирањима која су се одвијала у Руском царству, његове наде као да су биле испуњене: пун очекивања, пратио је промене унутар Русије, док су се одвијале под Петром Првим“.

Но, евоцирати Лајбница на овом стадијуму је исто што и сањати о небеским сферама. Геополитичка реалност је то да је ЕУ атлантистичка институција – де факто потчињена НАТО. Лавров можда жели да се понаша као таоистички монах, па можда чак и да наступи као Лајбниц, али све је то тешко када имате посла са гомилом будала.

Суштина је у суверенитету

Побеснели атлантисти тврде како је небиће Наваљни директно везано за Северни ток 2. Глупости: Наваљни је створен (курзив аутора) од стране уобичајених центара као ован за разбијање Северног тока 2.

Разлог је тај што ће овај гасовод консолидовати Берлин као срж енергетске политике ЕУ. А то ће бити главни фактор у укупној спољној политици ЕУ – са све Немачком као, макар у теорији, више независном од САД. Ето „прљаве“ тајне: ради се о суверенитету. Сваки геополитички и геоекономски актер зна ко је тај ко не жели тешњу сарадњу Немачке и Русије.

А сада замислите хегемонистичку Немачку у Европи како гради чвршће трговинске и инвестиционе везе не само са Русијом, него и Кином (а то је друга „тајна“, уграђена у трговинско-инвестициони споразум између ЕУ и Кине). Тако да ко год да седи у Белој кући, ништа друго се не може очекивати од америчке дубоке државе него „манијакални“ залет ка вечитим, акумулираним санкцијама.

Лопта је заправо у дворишту Берлина много више него у дворишту еврократског кошмара званог Брисел, у којем су свачији приоритети за будућност концентрисани на добијање пуног износа масних, неопорезованих пензија.

Стратешки приоритет Берлина је већи извоз – унутар ЕУ и превасходно ка Азији. Немачки индустријалци и пословна класа тачно знају шта Северни ток 2 представља: све самоуверенију и све суверенију Немачку у срцу ЕУ, што би значило и већи суверенитет ЕУ.

Берлин је недавно дао невероватно важан сигнал када је одобрио увоз вакцине Спутњик.

Је ли Мјусилов осећај да се рађа могућност већ на делу? Прерано је за одговор. Хегемон је покренуо неограничени хибридни рат против Русије још од 2014. године. Тај рат можда није кинетички; угрубо гледано, он је око 70 одсто финансијски и око 30 одсто информациони.

Али суверенија Немачка, у бољим односима са Русијом и Кином, могла би да буде гранчица која ће сломити преоптерећену кичму хегемона.

Пепе Ескобар

Превео Владан Мирковић / Нови Стандард

Leave a Reply