Школа у коју иду деца глумаца, политичара, бизнисмена и сл. Школа у коју децу претежно шаљу типични аутошовинисти, заљубљеници у обећани Запад (ево га, стигао је), људи који свој народ називају најпогрднијим именима, а наше вредности (које су спречавале овакве догађаје и децу училе да буду вредна, скромна, несебична и добра) истичу као облик патологије и примитивизма.
Не, ово није учинио никакав гледалац ријалитија (и ријалити је америчко/британски тв концепт) већ изузетно интелигентно, академски успешно дете, победник на такмичењима, од кога се очигледно пуно очекивало док се тачно толико и занемаривало. Типично дете које ће добити апсолутно све (тај телефон, те џорданке, те игрице, може и „Јужни ветар“ у биоскопу, може) али само ако буде одржало тај привид савршености.
Све – што НОВАЦ може купити — али не и васпитање, саосећање и дисциплину (то не може) – дакле не и љубав. Када оваква деца доживе неуспех, увек паралелно доживљавају фрустрације невероватних размера, јер неће наићи на саосећање код куће. На утеху, на савет, на исправну реакцију. Дисциплина је љубав, јер подразумева разговор. Разговор о последицама, разговор о прихватању тренутног неуспеха, разговор о свему. За то њихови родитељи немају времена, али ту је новац и чувене приче „Све што пожелиш смо ти дали, знаш ли колико је коштало то, а тако нам враћаш?!“.
И онда дете пукне, потпуно ненаучено како да реагује на живот, на проблем, сам свој васпитач са инстаграма и тик-тока, егоцентрично, усамљено биће.
Oвакве деце је било и раније, али није било тог татиног пиштоља…
Сада смо заиста тај Запад о коме су многи сањали. Само се сан испоставио као ноћна мора, на шта су сви виђенији учењаци упозоравали и борили се против тога док су им изрицали суспензије и развлачили их по судовима и медијима (уз врло скромну или никакву подршку својих колега).