БИО је пруски официр, али је прешао у Српску војску и у њој постао херој.

Павле Јуришић Штурм (1848-1922) био је један од странаца у Србији којима порекло није сметало, да раме уз раме са српским војницима, стану у одбрану наше земље. Као официр српске војске учествовао је у седам ратова, а хроничари наводе да је заслужан за блиставе победе наше војске у Церској и Колубарској бици.

Чувени генерал, који је за ратне заслуге добио највећа српска и светска војна одликовања, а једно од првих је Таковски крст, преминуо је 14. јануара 1922. године. Стогодишњица његове смрти протекла је у тишини.

– Генерал Павле Јуришић Штурм, „сав Србин“ био је војник од главе до пете, код српских ратника омиљени „Штурма“, лужички Србин, чији су живот и дело, од када је са братом као млади пруски поручник дошао у Србију и био примљен у Српску војску 1876, па до смрти на Српску нову годину 1922, везани за војне успехе и ратне заслуге – каже историчар проф. др Момчило Павловић за „Новости“. – Његово име је сплетено са свим војним и ратним приликама и неприликама кроз које су Србија и њен народ пролазили.

Јуришић је од командира чете, па све до команданта армије заузимао готово све положаје у Српској војсци учествујући у седам ратова.

– Српској војсци, служио је на част у свима ратовима, а у миру на дику и понос. Одликован је свима српским и многим страним одличијима. Имао је 46 разних ордена и шест великих ленти – каже Павловић.

– Колико је он ширио и показивао љубав према Србији и њеном народу толико му је народ узвраћао. Можда не и тадашња власт. Ширењем свести и неговањем памћења је најмање што Србија може и треба да уради да би се одужила лику и делу Штурма и многим другим, за све оно што су за њу учинили.

Штурм је све дао Србији, али она њему није. Једини је од великих војсковођа Првог светског рата који није добио чин војводе, упркос заслугама које су га прославиле.

Пензионисан је изненада и на брзину. Србија је, ипак, по њему именовала улицу и касарну постхумно.

– Као официр српске војске, Паул Штурм мења име у Павле Јуришић, а своје дотадашње презиме узима као надимак – наводи Жижа Радивојевић, ауторка књиге „Странци који су задужили Србију“ у издању Компаније „Новости“. – Истовремено узео је православље као своју веру и Светог Николу као крсну славу. Овом српском официру поверена је команда над Шабачко-посавско-тамнавским батаљоном, а посебно се истиче у борбама на Дрини, што му је и донело прво од многих српских одликовања, Таковски крст. Када није ратовао обучавао је војску и преносио им своје знање. Од војске је захтевао послушност и гвоздену дисциплину, што је било непопуларно, али неопходно. Србија је тек формирала војску и управо јој је недостајао један пруски, дисциплиновани, школован официр.

Неколико година је уочи балканских ратова био је ађутант краља Петра Првог Карађорђевића, који је имао велико поверење у његове војничке способности. Као командант у Великом рату борио се против немачких и пруских снага којима је командовао његов некадашњи класни друг из официрске школе фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Великим залагањем Штурмове Треће армије спречен је продор аустроугарских трупа у Србију, чиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да изврше распоређивање и однесу прву победу Антанте над Централним силама.

САВКА – НАЈВЕЋА ЉУБАВ

ЗАЉУБИО се у Србији и оженио Савком, лепом ћерком среског начелника Стевана Пироћанца која је млада остала удовица. Њен први муж, чувени мајор Михаило Илић, јунак из Српско-турског рата, није имао срећу да се врати кући, погинуо је на Јавору септембра 1876. Савка је у брак ушла са осмогодишњом ћерком Јеленом. Павле ју је усвојио и гледао као да је његово рођено дете. Савка је била његова највећа љубав.

Leave a Reply