Јелене Басарић, из Госпића, а из књиге „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“, свједочанства геноцида, Ђуре Затезала, СКД Просвјета Загреб, 2005.)

„Године 1941. била сам у 19. години живота. Завршила сам школовање на Гимназији у Госпићу. На сам дан проглашења Независне Републике Хрватске 10. априла 1941. године на улицама Госпића показале су се усташе, руковођене трговцем Јурицом Фрковићем. Већ сутрадан 11. априла ухапсиле су усташе Србе: трговца Николу Дукића, трговца Николу Обрадовића, управника казнионице у пензији Божу Плећаша, чиновника Илију Плећаша, адвоката Богдана Станића и неколико десетака других чијих се имена не могу сјетити. Затворили су их у госпићку казнионицу. Ту су их мучили 15 дана те их одвели на Велебит и убили.

Усташе су се подијелиле и кренуле у два правца на лов по граду Госпићу и околним српским селима. Свакодневно су доводиле колоне Срба, тукле, затварале и мучиле у ћелијама и дворишту казнионице. Одвозили су их камионом на Велебит и убијале. Гледала сам када су водили и тукли: трговца Николу Војводића, трговца Милоша Пјевача, Стојана Обрадовића, жељезничара Илију Обрадовића, гостионичара Милету Макана, жељезничаре Јанка Димића и Стеву Плећаша, сељака Ђуру Почуча и домаћицу Марију Теслић. Вођени су са неколико десетака Срба повезани жицом према казнионици и даље у логор Јадовно на Велебиту. Упале су усташе у гостионицу Драгице Плећаш, чијег су супруга Васу убиле, те се опијале цијелу ноћ, па убиле и Драгицу, а гостионицу опљачкале. У српско село Липе упале су усташе 1. августа 1941. године и поклале све српско становништво које није успјело побјећи смрти. Куће су опљачкале и запалиле. Идућег дана на Илиндан, 2. августа 1941. хватале су усташе Србе по Госпићу. Убиле су ученика 7. разреда Гимназије Дмитра Теслића у његовој кући. Одвеле породице Јанка Димића, Стеве  Плећаша, Почуче, Новаковиће, Гледиће и многе друге. Затвориле их у ћелије казнионице, те одвезли с многим другим у логор Јадовно и тамо бацале у бездане јаме.

Ја сам тога истога дана успјела побјећи са својим оцем Дмитром, мајком Пером, сестром Софијом, братом Јовом, снахом Аницом и њиховом дјецом Владом, 9 година, Бранком 8 и Богданом 6 година старим на Велебит. У шуму гдје смо у збјегу затекли већ много српског становништва.

Након четири дана мученичког живота у шуми, мој отац се одлучио да се врати. Говорио је да он није ником ништа и никада лоше учинио. Нико му није одобравао повратак, а нарочито га мама преклињала да не иде никуда. Он је кренуо а и ја с њим. Ишли смо цијелу ноћ и стигли до села Дивосела које је било у пламену…

… То је било 5. августа 1941. године. Једног дана погледала сам кроз прозор ћелије у двориште и видјела сам посљедњи пута свога оца Дмитра. Он ме опазио и руком ми показао да је гладан. Видјела сам како су хрватске усташе мога оца Дмитра везале жицом као много других Срба, а потом их спојили ланцем и одвезли камионом на Велебит у логор Јадовно. Сваки дан до подне и по подне, везале су и тукле усташе Србе, те одвозили на Велебит у бездане јаме. Пуних 15 дана прала сам с другим Српкињама крваве подове и зидове у ћелијама и ходницима казнионице у Госпићу.

Усташе су ужурбано довозиле, везале и одвозиле Србе камионима на Велебит. Двадесетог августа 1941. године била сам у колони с многим Србима, женама и мушкарцима вођена према жељезничкој станици Госпић. Сјећам се добро: Марије Вујновић, њене сестре Милице, Раде Васиљевић, Анкице Басте и Зоре Ивановић, чиновнице ‘Шипада’ из Сарајева, Милице Крајновић и Драгице Бараћ… Одвезле су нас усташе у усташки логор Јастребарско… Након десет дана, ми Српкиње и Жидовке смо отпремљене у усташки логор у Крушчицу крај Травника…

… Након мјесец дана одвезли су нас у логор у Лоборграду крај Златара. Управу логора водили су њемачки војници и управник био је Нијемац из Загреба Карло Хегер. Овдје нам је било боље. Ја сам с другим Српкињама 19. децембра отпремљена из Лоборграда у логор у Горњој Ријеци крај Новог Марофа. И овдје је управник логора био Нијемац Карло Пелц из Загреба, па и њемачки војници. Из овог логора могле смо се дописивати с нашима. Тако сам и добила писмо од мога брата Јове. Јавио ми је да су усташе побиле наше најмилије: поред оца Дмитра и мајку Перу, сестру Софију, снаху Аницу, малога Владу (9), Бранка (8) и Богдана (6) година старог…“.

(Напомена: Јелена Басарић је из логора у Горњој Ријеци приспела 3. марта 1942. године у Земун, а одатле је стигла у Београд, где је 17. априла исте године дала овај исказ, који се чува у Архиву Југославије у Београду.)

(Приредио: И. Брезац. Интермагазин)

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here