Бомбе су падале на Србију те 1999. године, патили су људи, али и животиње.

Без посетилаца, струје, воде и хране за животиње. Овако је било у Београдском зоо-врту за време бомбардовања, према сећању Зорана Рајића, запосленог у овој оази готово тридесет година

А најтежа је била једна директива коју су добили:

– Врт је тада од опасних животиња имао дивље мачке, медведе, вукове, слоницу, као и одрасле шимпанзе. Најстрашније за нас раднике је што смо добили пушке и директиву да, уколико се деси да се бомбе обруше на кавез, ниједна опасна животиња не напусти зоо-врт – каже Зоран.

Каже да не зна да ли би имао снаге да то уради. А становнике зоо врта мучио је и стрес, као и нас.

– То што су животиње биле оскудно храњене и повремено у хладном није било опасно по њих толико колико звуци сирена и детонација – прича Зоран.

Имали су проблема наравно и са залихама хране, јер је посетилаца било минимално, а врт је живео од улазница.

– Није се могла куповати храна у одговарајућим количинама. Сналазили смо се како смо могли. Лакше је било са набавком за биљоједе и месождере, али је за сваштоједе избор био катастрофалан, за поподневни оброк кувано им је жито, пиринач или кромпир. Што се тиче куповине беби-хране за мале шимпанзе, углавном смо је ми радници сами куповали својим новцем, али је помоћ стизала и од пријатеља и сарадника – каже Зоран Рајић. – Срећом, у врту смо имали краве па са млеком није било проблема – закључује радник.

Advertisements

loading...

Оставите одговор