Након синоћне одлуке црногорског режима, предвођеног Демократском партијом социјалиста (ДПС), да јаке полицијске снаге блокирају улазе у Подгорицу, наводно како не би дошло до кршења мера о дозвољеном броју грађана који се могу окупити на отвореном, прописаних од стране црногорског Министарства здравља и Националног координационог тела за заразне болести (НKТ) у склопу сузбијања епидемије коронавируса, а заправо како би био спречен масовни антирежимски протест у главном граду Црне Горе, може се слободно рећи да су се не само Подгорица, већ читава Црна Гора нашли у тоталном мраку, те да је светлост људских права и слобода за неколико часова поменуте блокаде била потпуно угашена и угушена.

Подгорица је, нема никакве сумње, синоћ више подсећала на некакав концентрациони логор, у којем су, као политички затвореници, били заточени њени грађани, него на главни град државе чије се власти бусају у прса улогом светионика демократије и предводника процеса евроинтеграција на Западном Балкану, а овај утисак је био додатно појачан распоређивањем многобројних униформисаних припадника полиције на свим прилазима граду. Ништа није на уверљивији начин потврдило да је црногорски режим гробар слободе и демократије, од одлуке да грађанима забрани улазак и излазак из сопственог града. И баш као у “Kуги” Албера Kамија, главни град Црне Горе је у неколико часова блокаде фактички био “забрањени” град, одвојен од стварности и свих Уставом прописаних права и слобода, али и европских конвенција о људским правима.

На овај начин, црногорски режим је уочи избора, заказаних за 30. август, грађанима послао кристално јасну поруку да се налази изнад Устава и закона, да је важнији од њих, и да демократија, у његовој перцепцији, у поређењу са стварном и опипљивом моћи апарата силе, који на сопствени народ, “корумпиран” идејама слободе и демократије, гледа сумњичавим оком полицијског истражитеља, није ништа више од мртвог слова на папиру и инфантилне илузије. И зато је Подгорица, са људима мимо своје воље затвореним унутар градских зидина, уз претњу да би сваки покушај пробоја ове блокаде могао бити правно, али и физички санкционисан, синоћ неодољиво подсећала на озлоглашени Национални стадион у главном граду Чилеа Сантјагу из доба војне хунте Аугуста Пиночеа.

Међутим, за разлику од Пиночеа, вишедеценијски апсолутни господар Црне Горе Мило Ђукановић се у овој ситуацији определио да остане невидљив и да своје потезе повлачи из сенке, иако нема никакве сумње да је блокадом фактички руководио он, а не Веселин Вељовић, директор Управе полиције (УП) чији су припадници синоћ затворили све прилазе главном граду. Биће да је на примеру Подгорице, макар и на само неколико часова, коначно остварена Ђукановићева изопачена фантазија да, попут Великог брата из чувене “1984” Џорџа Орвела, контролише сваки покрет становника главног града.

Ето, тако изгледа демократија европског профила у Црној Гори у садашњем тренутку – неупоредиво више као фарса у изведби једног офуцаног ауторитарног режима, него као кретање ка истинском остварењу идеала слободе и људских права. Па ипак, ако се може рећи да је синоћна блокада Подгорице научила нечему слободољубиве грађане не само главног града, него и читаве Црне Горе, онда је то сазнање да се слобода не дарује нити гарантује, већ да је неопходно за њу се борити, свакодневно, у свакој прилици, упорно и достојанствено.

--

Leave a Reply