СРЕЋНИ ли су народи који имају досадну историју – рекао је још пре два и по века Шарл Монтескје, француски филозоф. Нажалост, ми не припадамо тим одбраним срећницима које је космичко устројство поштедело бурних догађања у прошлости.

А на јучерашњи дан, навршило се 80 година од када су Срби закорачили путем антифашизма и придружили се савезничкој коалицији како би зауставили стварање новог поретка у Европи. Те зоре проговориле су „снага и свест нашега народа“, истицало се у прогласу Савета патриотских, српских културних и привредних организација и установа „за владу народног поверења“, који су потписали председници: др Владимир Ћоровић, др Владимир Белајчић, др Владимир Ђорђевић и многи други.

За ових осам деценија догађаји од 25. и 27. марта тумачени су и објашњавани на најразличитије начине: да је то дело британских обавештајбних служби, да је војни врх извео пуч под притиском општег народног незадовољства, да је све то организовала КПЈ, а тврдило се чак да је питању договор кнеза Павла и Драгише Цветковића са Британцима.

Земљак поменутог Мотескјеа, књижевник, новинар и нобеловац Франсоа Моријак као да је пред собом имао „досије 27. март“ када је написао да „историја непрестано мора да се пише изнова, не зато да би се спознале нове чињенице, него зато што су се променила гледишта историчара.“

УМЕСТО да рашчлањујемо све теорије о узроцима и последицама мартовског преврата, погледајмо како су на то гледали савременици тих збивања. У штампи савезничких и неутралних држава писало се о Хитлеровом највећем дипломатском неуспеху, да је народ отерао „министре који су ставили на коцку част и углед Југославије“. Спомињано је „београдско пролеће“ и да су „Срби народ који се није уплашио Хитлерових трикова“, нити им подлегао.

На догађаје у Београду међу првима реагује Винстон Черчил. Већ око 15 сати изјављује: „Вест о коначном заокрету у Београду донела нам је свима, разуме се, велико олакшање и задовољство. То је коначно први видљиви резултат, морам рећи, наших очајничких напора да отворимо још један савезнички фронт против Немачке и то на Балкану, чиме ће нам се олакшати притисак… наздравимо овом нашем великом успеху…“

У рано поподне тог 27. марта, преко таласа Радио Београда, оглашава се и патријарх Гаврило Дожић: „Пред нашу нацију у ове дане судба је поново била ставила питање – коме ће се приволети царству? Јутрос у зору на то питање дат је одговор. Приволели смо се царству небеском, царству Божијем, истине и правде, народне слоге и слободе. Тај вечни идеал, ношен у срцима свих правих Срба и Србкиња, чуван и разгореван у светилиштима наших православних храмова и исписан на нашим народним крсташима барјацима, јутрос је освануо чист и светао као сунце, очишћен и опран од прашине, навејане на њ, и од сваке мрље… Провиђење нас је управило на прави пут, који је Свети Сава давно указао Српском народу. Бог правде, који нас је до сада чувао од пропасти, чуо је глас и молитве наше, и поново нас је спасао од странпутица и скретања са нашег непроменљивог историјског пута. Слава и хвала Богу!“

Док се београдске улице полако празне и стишава се еуфорија житеља југословенске престонице због свргавања намесничког режима, око 22 сата, Хитлер шаље поруку Мусолинију са следећом садржином: „План ,Барбароса, (напад на Совјетски савез) одложићемо за четири недеље због догађаја у Југославији. Предлажем вам да све операције ваше армије у Албанији обуставите за то време и помогнете нам у реализацији одлуке, тако да Југославију нападнемо истовремено са четири стране, како бисмо у што краћем времену сломили отпор југословенске војске. Добио сам сагласност влада Мађарске и Бугарске које ће садејствовати у нападу на Југославију и запосести делове територије према договору о подели Југославије, који ћемо у најскоријем времену сачинити…“

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

ЧОВЕК који је предводио колону незадовољних официра, генерал Душан Симовић, изашао је сутрадан пред Свети архијерејски сабор: „Краљевско намесништво рђавим радом, а нарочито издајом од 25. марта, изгубило је сваку подршку код народа. Такво стање масе више нису могле да поднесу и зато смо ми јуче у зору извршили оно што је народ желео и осећао… Било је неприродно да неколико људи воде државне послове, а нарочито у ово судбоносно време, и то без икаквог учешћа народа и његове контроле. Нико није знао шта се у држави ради и докле иду наши национални интереси… Ја вас данас овде уверавам, да своју личност нисам ни у ком случају условљавао овим положајем. И не само то, него сам и први председник демократске концентрационе владе после извршеног пуча, у којој су први пут Срби, Хрвати и Словенци у једној породици демократски заступљени. А не као што је до сада било: да Хрвати и Словенци буду заступљени народним представницима, а у српско име да говоре они који за то нису имали никаквог оправдања и уместо којих је кнез Павле по своме нахођењу одлучивао. Од јуче треба да одлучује народ преко својих представника…“

Београдски догађаји који су узбуркали слободарски свет, у Загребу готово да нису имали никаквог одјека. Судећи по полицијским извештајима, тек сутрадан на улицама се појавила једна група „левичара“. Очито да настале промене нису одговарале ниједној политичкој струји у Хрватској. Мачека и његову Хрватску сељачку странку плашила је свака помисао да се било шта промени у споразуму о Бановини Хрватској. Многи су пуч доживели више као удар на аутономност Хрвата, него на приступ земље Хитлеровој коалицији.

А шта се у међувремену дешавало са кнезом Павлом? После завршене церемоније потписивања Протокола о приступању Југославије Тројном пакту, кнез-намесник је упутио телеграм вођи Трећег рајха: „Молим Вашу Екселенцију да на дан када Краљевина Југославија приступа Пакту трију сила, прими моје нарочито срдачне жеље за лично добро Ваше Екселенције као и моје искрене жеље за даљи процват и напредак великог немачког народа.“

Убрзо је стигао одговор: „Најсрдачније захваљујем Вашем Краљевском Височанству за честитке упућене мени поводом приступања Југославије Пакту трију сила, изражавајући моје искрене жеље за будућност југословенског народа и његовог Краљевског Дома.“

Предвече 26. марта, напречац, немачки посланик Виктор Фон Херн, тражи хитну аудијенцију код кнеза. По његовом одласку, Павле Карађорђевић наређује да се дворски воз хитно спреми за пут, ка Словенији, а своје сараднике обавештава да је одлучио да оде на одмор на Брдо код Крања. Позадина ове нагле одлуке да напусти Београд биће разјашњена много година после рата, када су откривена документа из фиреровог штаба. Разлог Херновог доласка на Двор је заправо био да кнезу пренесе Хитлеров позив за трећи тајни састанак. Наиме, њих двојица су се били већ два пута срели, у строгој тајности, 4. и 18. марта, када су утаначили детаље споразума између сила Осовине и Југославије.

Како је напад на Грчку био планиран за 1. април 1941, Хитлер је хтео да Карађорђевић буде поред њега у тренутку кад почну ратне операције. Међутим, војни преврат 27. марта осујетио је њихов трећи сусрет.

СУДЕЋИ по књизи Борислава Будисављевића „Атлас 37 грана родослова Будисављевића“, умало није дошло до сусрета кнеза Павла и Јосипа Броза Тита на Крфу 1956. Будисављевић преноси сведочење Татомира Будисављевића, који је уочи Нове 1973. године био гост на Брионима, на позив Јованке Будисављевић Броз. „Тито је тада испричао да када су он и Јованка били у званичној посети Грчкој, обишли си и острва Крф и Видо. У исто време тамо се налазио и кнез Павле. Тито је рекао за Павла да су могли бити и пријатељи, имали су исти циљ да сачувају Југославију, само то није Павлу пошло за руком, а њему, Титу, јесте. Позитивно се изразио и о старом краљу Петру и рекао како је то био један фини човек, прави, истински демократа. Прескочио је краља Александра, па је наставио да прича о Петру Другом, рекавши да је то страшно шта су Енглези с тим младим човеком учинили. То је био приватни разговор у ком Броз говори као човек, а не као политичар који мора да гледа партијску идеологију.“

СТЕПИНАЦ: У БЕОГРАДУ НЕМА ПОШТЕНОГ ЧОВЕКА

ДРЖАВНИ удар посебно је узнемирио загребачког надбискупа Алојзија Степинца. У свом дневнику бележи: „Дух бизантизма је нешто тако грозно да је Свемогући, а Свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи. За нас је то нешто непојмљиво, да се уговори и обавезе кидају без икаквих скрупула“. За Степинца, 27. марта 1941. на улицама Београда није било ниједног поштеног човека, већ је деловала „само разуларена маса жељна крви, ужитака и пара… Све у свему Хрвати и Срби два су свијета, сјеверни и јужни пол који се никада неће приближити, осим чудом божјим. Схизма је највеће проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења.“ (Дневник Степинца, књ. IV стр. 172-173)

Leave a Reply