Сутра се празнује Лазарева субота, празник у народу познат и као Врбица.

Сматра се да је тог дана Исус Христ васкрсао Лазара из гроба, који је већ четири дана био мртав. На овај дан, обичај је да се око струка носе гранчице врбе, а деца носе и звончиће око врата, што симболично представља поздрав Христу, који је улазио у Јерусалим.

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали.

Празник деце

Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима.Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.

Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Народни обичаји и веровања

На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава о Врбици имамо већ крајем ИВ века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.

У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Kосову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице.

Машта нашега народа је – колико због жалости за изгубљеним Kосовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје – везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12).

Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу.

Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају пригодне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе на врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.

Шта су лазарица и додола

Таковци су организовали поворке „лазарица“ и „додола“. Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу „лазарица“ сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два „лазара“ и четири „лазарице“: две „предњице“ и две „задњице“.

Први „лазар“ је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. „Задњице“ су девојке које први пут учествују у „лазарицама“. Оне ће наредне године бити „предњице“, а затим мушки или женски „лазар“. Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.

Рано ујутру „лазарице“ облаче свечану народну ношњу и при том им помаже „лазарова“ мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу – „вуту“, тзв. „перваз“ са шарама у облику „кола“ – ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко „перваза“ за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара „жутку“.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here