ИНТЕГРАЦИЈА Русије и Белорусије у јединствену државу није само могућа, већ је изузетно неопходна и Москви и Минску, пише РИА ФАН.

То ће бити најконструктивнији одговор на хитне изазове са којима се суочава Руска Федерација и њени стратешки партнери. 

У очекивању ове комуникације, ФАН је анализирао тренутну ситуацију и перспективе Лукашенка, као и државе на чијем је челу.

2021. годину Белорусија је дочекала не у најбољем стању. Сумњиве методе одржавања председничких избора изазвале су у августу прошле године велике протесте, које су агенције за спровођење закона прилично оштро сузбиле.

Упркос чињеници да је, у целини, подршка тренутном председнику од већине становништва Белорусије била очигледна, изборне неправилности и агресивна реторика самог Лукашенка поделиле су белоруско друштво, тврди ФАН. Александар Лукашенко се забио у угао. Политика белорусизације, као и кокетирање са националистима нису дали очекивани резултат – Европи није било окрета. Штавише, у ЕУ је лик Лукашенка постао још токсичнији и не третира се више него раније. Плус, Брисел је одбио да пружи финансијску помоћ Минску. Односно, чак ни овде Лукашенко, како кажу, „није полетео“.

Четворосатни (!) говор председника Републике Белорусије 11. фебруара у Народној скупштини није садржао ниједан разумљив план за транзит моћи и даљи пут развоја земље. Белорусија је и даље у великој мери подељена – са угашеним, али не и коначно разрешеним грађанским сукобом.

Очигледно је да је једини начин за даљи развој Белорусије интеграција са Русијом. Сада се одлучује на који начин ће се то спровести и које ће место Белорусија заузети у општој унији. У светлу овога, предстојећи састанак председника Руске Федерације и Републике Белорусије добија посебан значај.

Лукашенко је већ пожурио да обавести медије да не иде у Сочи „да нешто тражи“. Ово је врло контроверзна изјава, посебно у позадини добро познате жеље Александра Лукашенка да добије финансијску помоћ од Русије у износу од најмање 3 милијарде долара. Да бисмо били сигурни да је овај износ колосални, довољно је подсетити се на шта ЕУ и међународне институције раде уз подршку суседне Украјине – постоје само милиони долара…

Додамо да је прошле године – баш када су у Минску почели протести – Русија већ доделила Белорусији 1,5 милијарди долара. Очигледно је то учињено као одговор на нека Лукашенкова закулисна обећања. Односно, сада ће председник Белорусије морати да одговори на своја обећања. Укратко, нова посета лидера белоруске државе Москви обећава да ће бити тешка.

Сам статус председника Републике Белорусије је једнако тежак. Лукашенко добија подршку од свог државног апарата и белоруских елита пре свега као гарант споразума са Русијом који пружају сигурност и финансијско благостање пратњи председника Белорусије. Ако Москва изненада престане да подржава Лукашенка, он ће одмах постати „странац међу својим народом“.

До сада све иде на то да ће Лукашенко бити пред избором: да удобно, са гаранцијама напусти место председника државе или „да се одупре“, присиљавајући тако Москву да разговара о будућности Белорусије и Лукашенка лично са другим људима.

У међувремену, Белорусија је једини пример доследне и донекле ефикасне интеграције на постсовјетском простору. Од средине 1990-их, Москва и Минск приближавају се, корак по корак, и економски и политички. Русија је служила као гарант суверенитета Републике Белорусије и неисцрпно тржиште за њене производе. Паралелно с тим, Москва је формирала невиђене мере подршке белоруској економији, снабдевајући Минск енергетским ресурсима по домаћим ценама, а у неким случајевима чак и испод њих.

Све ово омогућило је белоруским произвођачима да одрже низак ниво трошкова робе и надокнаде све трошкове, укључујући и социјалне. Иста околност дала је Белорусима прилику да напусте смањење производње и одрже зараде на одговарајућем нивоу у земљи. Тако важни „бонуси“ Минску су постали доступни искључиво захваљујући континуираној социјално-економској подршци Русије.

Имајте на уму да је социо-економски модел интеграције са Белорусијом чинио основу правног оквира ЕАЕУ – глобалног интеграционог простора са средиштем у Русији.

Русија је такође деловала као гарант безбедности Белорусије, укључујући „суседа“ у јединственом простору ПВО и ПРО. За Белорусију се то показало посебно важним у првој половини 2000-их, када су САД и ЕУ доследно обликовале Лукашенка у одбојну слику „последњег европског диктатора“, док су Белорусију изоловале са читавим низом економских и политичких санкција. Није могуће предвидети шта би се догодило са Републиком Белорусијом у таквим околностима да суверенитет белоруске државе није обезбедила Русија. Али, мало је вероватно да је чекало нешто добро, поготово ако се сетимо недавне историје Југославије, Србије, Либије и те исте Украјине.

Интеграција Руске Федерације и Републике Белорусије прошла је неравномерно. Средином и крајем 1990-их овај процес се развијао у оквиру ЗНД – и паралелно са очајничким покушајима Москве и Минска да сачувају своје распадајуће економије. Политички замах приближавању дале су амбиције Александра Лукашенка, који је очигледно циљао на место лидера две државе. Јавно мњење у Руској Федерацији није било против такве комбинације, тим пре што је после Бориса Јељцина белоруски „отац“ изгледао сасвим пристојно.

Међутим, тада се догодио догађај неочекиван за Александра Лукашенка – енергични Путин је дошао да замени деградираног Јељцина у Русији, што је подстакло Лукашенка да брзо заборави на идеју политичког зближавања са Руском Федерацијом.

Почетком 2000-их, Русија се углавном бавила унутрашњим пословима: Чеченијом, градњом економије, састављајући машински комплекс итд. Решење ових проблема било је од пресудне важности за Москву, па су питања интеграције премештена у категорију секундарних. Лукашенко је демонстрирао своју оданост Русији, а Кремљу у то време није требало ништа више од Минска.

Међутим, с временом је ова инерција почела све мање да испуњава руске интересе, а Белорусија се све више претварала од учесника у интеграционим процесима у главног корисника од зближавања. Довољно је рећи да је главна линија прихода Белорусије био поновни извоз руске робе, пре свега нафте, која се Белорусима испоручивала по повлашћеним ценама.

Москва је годинама затварала очи пред зависним „вежбама“ Минска, али 2014. године између Руске Федерације и Републике Белорусије, ипак се створила виртуелна, али сасвим опипљива, дубока „пукотина“. Створио је, наравно, Александар Лукашенко.

Уместо да подржи Русију у тешким временима, Лукашенко је изабрао курс хитне национализације белоруског друштва и раскид са Руском Федерацијом под маском тезе о „богатом вектору“ његове политике. У исто време, „отац“ је и даље узимао све економске користи од Руске Федерације здраво за готово! Штавише, Русија је Белорусији дозволила да уђе у преговарачки формат са Украјином, што је омогућило Лукашенку да делимично одмрзне свој статус персона нон грата у Европи.

У исто време, напорима Лукашенка, Белорусија је покренула обрнути поновни извоз, започињући испоруку санкционисаних производа у Русију. Последице ове иницијативе било је неколико руско-белоруских „трговинских ратова“, када је Русија морала да уведе ембарго на одређени број белоруских добара које су или „санкционисане“ или нису задовољавале прилично умерене захтеве руских регулаторних власти. Током овог периода, белоруска страна, укључујући председника Републике Белорусије, није оклевала у критикама упућеним свом једином савезнику!

Захлађење руско-белоруских односа, које је врхунац доживело крајем јула 2020. године, када су, уочи председничких избора, белоруске снаге безбедности у близини Минска задржале три десетине „руских терориста“. Очигледно је требало да уследи даље изручење притвореника Украјини – могуће је да је Лукашенко тако ниском сервилношћу желео да „купи“ председничко место на Западу. Али овде Александар Григориевич поново „није полетео“ – Европљани му нису отворили руке, а „терористи“ су морали да буду пуштени.

Упркос овом скандалу, као и чињеници да се грађанска конфронтација у Минску наставила у потпуности, Русија је поново прискочила у помоћ белоруској држави, пружајући јој економску подршку и потврђујући, пре свега западним силама, да је гарант суверенитета Белорусије.

Данас је већ јасно да је Лукашенко фигура прошлости, тврди ФАН. Његова вредност за све странке, укључујући и самог Александра Лукашенка, лежи искључиво у функцији посредника (али не и гаранта – овде је „отац“ исцрпео резерву поверења), који врши званични транзит моћи. Време игра против Лукашенка, његов утицај и залихе шанси се приводе крају. Не постоје алтернативе његовој улози која је ограничена временом и моћи.

На руској страни кључна препрека међусобном зближавању је недостатак политичког модела интеграције који омогућава белоруском естаблишменту и индустрији да пронађу своје место у јединственом руско-белоруском простору, да постану његов природни део, а не да бити „поједена“ од бирократије, великих предузећа или државних корпорација Руске Федерације.

Тренутно је једини ефикасан инструмент социјалне и државне интеграције који ствара легитимитет и јавно учешће модел руске законодавне власти – руски парламентаризам, који има прилично дубоку традицију и ефикасан апарат.

Најконструктивнији одговор

Интеграција белоруских представника у руски парламентарни систем у оквиру широког модела конфедерације две државе постаће ефикасан, транспарентан и убедљив процес интеграције за све странке. Омогућиће, с једне стране, смањење протестних расположења у Републици Белорусији, и у Руској Федерацији, а са друге, формализовање положаја грађана лојалних властима.

Спровођење такве интеграције могуће је ако се изврши велика политичка реформа, која предвиђа стварање двостраначког центристичког система са условном десницом („Јединствена Русија“) и левим центром, који акумулира белоруско бирачко тело.

Ова велика реформа требало би да предвиди поступак уједињења две државе на платформи јединственог спољнополитичког представништва, подједнако заједничког економског и одбрамбеног простора, политичке интеграције засноване на законодавној грани власти, као и нови модел политичких партија и удружења. Објективно, све ово ће задовољити интересе обе државе, које сада имају озбиљне препреке за даљи развој – економске, политичке и социјалне.

Истовремено, биће неопходно изградити ефикаснији, транспарентнији политички систем који представља све групе становништва, укључујући и нову, уједињењем са Белорусијом.

Глобално тржиште и уједињено становништво омогућиће двема земљама да заједнички повећавају индустријску производњу кроз консолидовани заједнички економски простор.

Москва и Минск ће морати да консолидују заједничке војно-политичке, дипломатске и економске контуре у облику конфедерације или других облика постепеног међусобног зближавања. То ће захтевати тренутна геополитичка ситуација, приморавајући Москву и Минск да буду стално спремни да се одупру агресивном ширењу НАТО-а и других војно-политичких савеза под покровитељством Сједињених Држава.

Остаје само да додамо да је Лукашенко, од партнера и локомотиве руско-белоруске уније, до сада постао готово његова главна препрека. Међутим, сваки покушај обуставе процеса интеграције само ће убрзати одлазак „оца“ са места председника Републике Белорусије и закомпликовати његов даљи живот, наводи се у тексту.

Leave a Reply