На путовању у Беч, Његош је кренуо у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, председника Сената, задуженог за земљу. Та година је била изузтено непогодног времена и земља је претрпела страшне суше.
Због неродне године народ је гладовао, а Његош је од Пера добио извештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели“.
Из извештаја директора тршћанске полиције грофа Франца Штадиона, од новембра 1846. године, види се да је Његош на путу ка Трсту у Беч продао трговцу Сабату Бесу готово сав свој накит који је понео – један крст са брилијантима, медаљонску иконицу Богородице, украшену брилијантима и смагардима, још један крст који је чак скинуо с своја прса такође украшен брилијантима, и још један веома вредан дијамантски прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе да би могао купити жита за Црну Гору.
На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао свом гладном народу и то је жито плаћао новцем добијеним од продаје свог накита. Међутим, било је потребно више од месец дана да жито стигне до Црне Горе али је ово народ добро запамтио и свог Владику још више урезао у срца.
