Целе вечери осматрам пажљиво себе у огледалу. Размишљам како да се прикључим свеопштој толеранцији у друштву, подржим политички дијалог са опозицијом и евентуално уважим њихове критике.
Мислим се, гледајући се, права је срећа да Деспот Стефан Лазаревић нимало не личи на мене. Мислим, срећа за њега, с обзиром на мој изглед. Узалуд. Опозиција из свег гласа поручује да се подиже споменик Горану Весићу. Дакле, мени.
Понављам у себи: не пренагљуј, саслушај људе. Све је то интелектуалац до интелектуалца, а међу њима и професор ФПН-а Ђорђе Павићевић. Предаје човек студентима, докторирао је, како ће такав гигант политичке мисли да помеша Деспота Стефана и моју маленкост.
И, одлучим да постанем толерантан. Ако кажем да су глупи и необразовани, то неће спустити тензије у друштву. Уђем на сајт који финансира тајкун и челник бившег режима и читам по ко зна који пут изјаву уваженог професора Павићевића: „Дакле, ми имамо споменик Горану Весићу. Ово није никакав споменик Деспоту Стефану Лазаревићу, који је заслужио да га се сећамо, који је заслужио да о њему разговарамо, али ово је билборд СНС-у и једном разарању града које видимо на сваком ћошку“.
Има нешто у том Павићевићу иза ћошка, чим једини види споменик који тек треба да буде постављен. Добро, мислим се, професор уважава Деспота Стефана, о њему би да разговара, можда би да организује округли сто и себе постави за краља Артура.
Какав се то интелектуални потенцијал крије у професору и неколико присталица из „Не давимо Београд“, кад демонстрирају испред споменика који још није постављен, а онда га још и проглашавају за билборд напредњака. Сигуран сам да већина њих мисли да је Деспот Стефан још од 1377. године, када је рођен, учлањен у Главни одбор СНС-а.


Пролазници чудно гледају давитеље Деспота Стефана и заобилазе их у широком луку.
Опет кажем себи: Весићу, буди цивилизован према људима којима се један од највећих српских владара и књижевника, син цара Лазара, који је сачувао српску државу после Косовске битке и утемељио Београд као српску престоницу – привиђа као билборд СНС-а! Таквим људима се не треба подсмевати, нарочито када наставе даље: „А шта ће споменик баш ту, у Булевару Деспота Стефана“. Можда мисле да га треба поставити у Улицу Маријане Грегоран?
Присетићете се како се читава анти-Вучићева самозвана интелигенција острвила на Стефана Немању. Причали су како то није споменик Стефану Немањи већ Александру Вучићу! Сада скрнаве сећање на великана Деспота Стефана Лазаревића. Ко је следећи? Карађорђе? Милош? Краљ Александар? Бранко Пешић који ће добити споменик на јесен у Земуну? Или можда Милош Црњански, Александар Дероко, Јован Јовановић Змај и Меша Селимовић који ће добити споменике у наредних годину дана? Наредне недеље расписујемо конкурс за подизање споменика Дијани Будисављевић. Вероватно ће гигант политичке мисли са ФПН рећи да је то споменик Маји Гојковић!? Прете реваншизмом, лустрацијом и рушењем. Такви, који су недавно палили књиге, можда сруше Манасију, коју је као задужбину подигао управо Деспот Стефан. Већ видим професора Павићевића како оптужује Стефана да није обезбедио грађевинску дозволу.
У Београду борави амерички глумац Марк Хамил или легендарни Лук Скајвокер из „Ратова звезда“. Читавом свету, преко друштвених мрежа, поручује како је Београд прелеп град. Можда давитељи и Џедаја прогласе за члана СНС-а, не би ме зачудило. Такви би га прогласили за персону нон-грата и протерали из нашег Београда. Вероватно не би дозволили да се у Београду вакцинишу Ведрана Рудан, Раде Шербеџија, Миљенко Јерговић и десетине хиљада дивних људи из региона који су дошли у нашу метрополу да пронађу спас од опаког вируса. Ако је Деспот Стефан Лазаревић за њих СНС билборд, следимо логику: онда су сви ти људи за њих сендвичари, а Џедај бот.
Шта да одговорим професору Павићевићу и присталицама „Не давимо Београд“? Ништа, разуман и пристојан човек овде ставља тачку.

Оставите Коментар