Српску напредну странку сам оснивао као један од првих 50 оснивача давне 2008, напустивши међу првима тадашњу Српску радикалну странку. Било је неопходно да се направи нешто сасвим ново, модерније, нешто што се прилагођавало времену које нам је надолазило, а да опет не ставите у заборав све оно што сте понели из СРС. Данас, после толико година, једини, искрени и најлојалнији СНС показују се баш они људи који су из СРС дошли у нову странку. Ипак, оно што се мора констатовати је управо чињеница да су ти људи некако, баш као и када су се најватреније борили против тадашње жуте немани, поново скрајнути и одбачени, а да коло у држави углавном још увек воде баш они који су их до јуче омаловажали док су били на супротним странама. И увек када дође стани-пани, посебно на изборима, за Вучића и СНС углавном изгарају некадашњи радикали, ломе се по терену, цепају ципеле, а када дође постизборни период, ти људи се некако повуку, јер тада на сцену ступају лактароши и сецикесе, који непогрешиво осете моменат када би требало да пусте пипке не би ли се домогли неке позиције и одстранили оне који су ту из искрене љубави према Вучићу. Све тако до неких наредних избора и тако укруг, од кампање до кампање. Оно што је фасцинантно, ти честити људи, који срце у кампањи остављају за Вучића и странку, без обзира на ужасне неправде које трпе, никада се нису побунили јавно, нити било шта ружно рекли о таквим страначким одлукама и никада им није пало на памет да напусте странку. С друге стране, баш оне барабе које су се ту пришљамчиле ради интереса и које су се немилице лактали да би дошли до функције, чим више не буду на истој, дижу сидро и крећу да пљују по Вучићу и странци до бесвести. Њихова сујета, лицемерје, бандитизам, лоповлук и корумпираност нешто су што разједа странку и што боли сваког честитог члана СНС. Оно што је додатно интересантно јесте чињеница да су највеће срамоте СНС, посебно оне у вези с корупцијом, они стварали и на тај начин терали све поштене људе у тој странци, па и самог Вучића, да црвене због њих. Једна таква је одлучила да после десет година министровања оде. Срећан јој пут. Штета што раније није то урадила, али тада је задњица била прихефтана за министарску фотељу, па јој се није баш много милило да исту одваја од удобног мебла. Оног момента када је странка одлучила да је одлепи од министарске фотеље, напустила је странку. Нема везе, биће таквих колико хоћете. Генерално, такве људе жалим. Њихова једина борба је борба за моћ и привилегије и њихове душе су празне. Онај наш обичан члан што се радује јер је на свом месном одбору убедио комшију да заједно гласају за Вучића, што је с њим попио кафу и ракију, бистрио политику после гласања и гледао утакмицу или одиграо шах, тај човек је далеко срећнији, јер је слободнији. Он је сваку кампању радио срцем, а ови што оду од нас сваку кампању су бринули бригу да ли ће их шеф приметити и дати им неку функцију. Растанак с фотељом тежи им је него да се растану с родом најрођенијим.
На крају, нико од тих обичних чланова не тражи од врха странке ама баш ништа. Они странку и Вучића воле. Ти људи само траже мало више поштовања и да се ипак зна да без њих и њиховог рада на терену странка ништа не би урадила. Они су срце СНС, а не бездушни фотељаши, корумпирана багра и којекакве интережџије.
Зато верујем да ће најављивано формирање Покрета решити ту неправду.