Одавно је познато да је вишедеценијски господар Црне Горе Мило Ђукановић до танчина усавршио технологију о(п)станка на власти и истовременог сузбијања сваке снаге и опције која би га могла угрозити.

За то време, било да се налазио на позицији председника државе или Владе, или пак да је конце дешавања на црногорској политичкој сцени повлачио из прикрајка, задржавајући једино функцију лидера владајуће Демократске партије социјалиста (ДПС), Ђукановић је Црну Гору претворио у приватну (или, боље, приватизовану) државу, опустошену, осиромашену и дубоко унесрећену. Тако је под своју шапу ставио практично све политичке и правосудне институције, не придајући ни најмање значаја начелу поделе власти.

Даље, успоставио је пуну контролу над процесом приватизације и најзначајнијим “страним” инвестицијама, које су заправо представљале пуки параван за његова сопствена улагања, где су наводни инвеститори из иностранства, фасцинирани економским потенцијалима и инвестиционом климом Црне Горе, били само фасада за прикриће његових личних (прљавих) послова. Пошто би за подробно набрајање био потребан много већи простор од овог текста, поменимо као “грандиозне” домете Ђукановићеве дугогодишње владавине и успостављање контроле над токовима кријумчарења акцизне робе, по чему је постао глобално (пре)познат, као и над црногорским подземљем, у његовим многобројним појавним облицима.

Поред тога, Ђукановић се током година показао и као пар екселанс експерт за политичке махинације, успостављајући контролу над постојећим или стварајући нове квазиопозиционе странке, које су, учествујући у стварању привида демократичности у Црној Гори, најпре теледириговано критиковале ДПС и Ђукановића лично, да би потом, у тренутку који он одабере као најпогоднији, преко ноћи из корена мењале своју реторику и пружале Ђукановићу и ДПС неопходну подршку за останак на власти, било на државном или на локалном нивоу, и остављале беспомоћну опозицију да узалуд указује на ендемску политичку корупцију, а грађане Црне Горе гурале у све дубље безнађе и апатију.

Да не буде да је, упркос бројним непочинствима, у свему томе заборавио на имиџ Црне Горе на међународном плану, Ђукановић је Црну Гору упорно настојао да прикаже као тобожњи светионик мултиетничности и мултикултуралности на Западном Балкану, у којем сви присутни народи наводно уживају максимум права. Међутим, као и сваки мегаломански и лажан наратив, ова наизглед идилична слика има знатно другачије наличје. Тако је Ђукановић, позиционирајући се као неприкосновени ауторитет у управљању међуетничким односима у Црној Гори, лидерима мањинских партија чија му је подршка неопходна за останак на власти – у актуелној владајућој већини, то су Бошњачка странка (БС), Хрватска грађанска иницијатива (ХГИ) и албанска Форца – допустио да у срединама у којима народи чије интересе претендују да заступају чине апсолутну или релативну већину постану попут каквих средњовековних обласних господара.

На тај начин, у срединама као што су Тузи, Рожаје, Плав и Улцињ (поменимо само најзначајније) допустио им је да створе своја упоришта и/или преузму контролу над локалним институцијама, а они су му заузврат, осим потребне политичке подршке у Скупштини Црне Горе, пружили ветар у леђа за још један веома значајан циљ – дискриминацију и тлачење српског народа, другог најбројнијег у Црној Гори, који, према попису из 2011. године, има неупоредиво више припадника од свих осталих мањинских народа заједно. Ипак, на овом месту је неопходно истаћи да, у убеђењу да чине најбољу могућу ствар за себе и сопствене интересе, и Ђукановић и поменуте мањинске странке дугорочно раде у корист сопствене штете.

Запитаћете се, како то? Ево и појашњења: Ђукановић јер допушта прекомерно јачање мањина од којих неке могу имати (или су већ испољиле) сепаратистичке тенденције. Свакако, он рачуна да би, као најутицајнија политичка фигура у Црној Гори, могао да остане на власти колико год му се прохте, и да ће, познајући материју и извођаче, увек моћи да исконтролише те тенденције. Али шта када се једног дана и дефинитивно повуче (а то ће, барем по законима биологије, морати да се догоди), било својевољно било под притиском, унутрашњим или спољним? Да ли може да гарантује да ће се и његов наследник, ма ко то био, успешно носити са нараслим апетитом националних мањина и њихових лидера?

Или ће, мало по мало, уступци које је дао мањинама довести до промене постојећег територијалног уређења Црне Горе?

Погледајмо сада ову слику и из другог угла: да ли су мањински народи у Црној Гори (наравно, изузев Срба, који су ван свих поменутих калкулација) свесни на који начин им Ђукановић “меша капе” и претвара их у пуки инструмент за свој останак на власти? И да ли је ћутање на репресију над Српском православном црквом (СПЦ) и српским народом уопште добра инвестиција за њихове будуће односе са Србима у Црној Гори, једном када Ђукановић и криминогени ДПС режим оду са власти?
Исувише је питања, а премало одговора. Осим, рекло би се, више него реалне и извесне процене да ће се за многе који су тренутно уз Ђукановићеве скуте и јашу на таласу његове моћи на крају испоставити да ће их тај талас и потопити.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here