Свакодневни напади фабрикују се од стране иностраних центара моћи и/или у власништву појединих овдашњих тајкуна

Јавност у Србији је свакодневно суочена са обиљем дезинформација и лажи, измишљених афера, увреда и претњи – од оних наизглед „малих“, до оних које својом бестијалношћу, вулгарношћу и појавним облицима превазилазе све границе пристојности, а у неким случајевима чак и нормалног понашања.

Сав тај арсенал гнусних, нечасних и болесном мржњом инспирисаних „информација“ фабрикују и пласирају тобоже „независни, професионални и објективни“ медији, сви до једног под контролом иностраних центара моћи и/или у власништву појединих овдашњих тајкуна.

Та и таква – споља наручена, осмишљена, усмеравана и финансирана акција – има само један једини циљ: Рушење Александра Вучића, односно стварање такве атмосфере у друштву која би довела до неке врсте његове политичке изолације, или до тога да он сам, својевољно, под све жешћим ударима те гебелсовске пропаганде, буде приморан да престане да се бави политком, да се повуче из политичког живота Србије – што је, знају то врло добро и спољни и домаћи професионални мрзитељи Александра Вучића, једини начин да га победе у политичкој утакмици.

Потом би, наслућујем договорени сценарио, уз накнадне и додатно фабриковане лажи, измишљотине, претње и уцене – фингирали „доказе“ за председникову везу са криминалом (на чему се и иначе медијски нарочито инсистира, у шта су бедно и подло, људски крајње ниско, укључили и чланове председникове породице), на основу чега би га ухапсили. Затим би кренули да и њега и његову породицу бесомучно провлаче кроз медијско блато својих плаћеничких медија, као посебну врсту њихове, патологијом мотивисане, освете за своју сопствену немоћ, нерад, незнање и политичку јаловост, безидејност и склоност ка крађи народног новца – што су им једини „квалитети“, већ испољени у времену у коме су били на власти и које је остало упамћено као период свеобухватне девастације и растакања Србије, као године у којима су они постајали све богатији а грађани Србије све сиромашнији, каже Зоран Ђорђевић, члан Председништва Српске напредне странке.

Не постоји легитиман начин на који би ти згубидани, хохштаплери, нерадници и преваранти могли да однесу победу у регуларном политичком и изборном сучељавању, осим да се Вучић не кандидује, да не учествује у политици, или – још боље, по њиховом наказном и поремећеном мишљењу – да га нема, физички да га нема, што је, убеђен сам, такође разматрано као опција од стране налогодаваца ове бесрамне и по Србију врло опасне работе, а што су, такође сам убеђен, подржали, као крајњу варијанту, и припадници овдашњег, домаћег башибозлука коме је Александар Вучић једина препрека у њиховим штеточинским „подухватима и пројектима“.

У ту прљаву и бестидну кампању укључили су сви они којима није у интересу, нити им иде у прилог то што председник неуморно ради – храбро и достојанствено, државнички мудро и одлучно свакодневно ствара јачу, економски и у сваком другом смислу све напреднију и успешнију Србију. Укључиле су се, у хајку и прогон, све самозване „моралне громаде“ и припадници тзв. „елите“, који не виде ништа спорно,бедно и нечовечно у томе што су „легитимна“ мета грозоморних и најужаснијих напада постала председникова деца, што се не бирају ни средства ни речи да се једна породица увреди, понизи, облати, рани и повреди, на најмонструозније начине. Напротив, ти „велики борци за демократију, људска права и слободе“ то подржавају, одобравају, неретко и сами у томе, сладостранички поремећено, учествују. Неки због тога што су плаћени за то, неки што су уцењени, неки што им је нешто обећано, неки због сопствених поремећаја личности, али сви због тога што им је једини план и програм – Мрзимо Вучића, и што им је једини циљ – да нема Вучића.

И ту долазимо до суштине: Интереси одређених центара моћи, пре свега оних спољних (мада и домаћи „владари из сенке“ имају своје мотиве и разлоге) – нису интереси Србије и њених грађана, за које се неодустајно и упорно бори и залаже Александар Вучић. Моћна, и све моћнија Србија, није по вољи многима, не само у непосредном окружењу, у региону, него и шире – јер економски опорављена, достојанствена, слободна и суверена Србија, која води своју политику, у складу са својим националним и државним интересима, Србија коју води Александар Вучић – пример је да се може бити свој, свој на својој земљи, да се може и, што је још важније – сме, да се сме, то нарочито, бити независан у доношењу одлука које се тичу сопствене будућности.

Због тога је, још одавно, чим је постало очигледно да ће Србија и њено руководство, Александар Вучић пре свих, радити само, и једино, у складу са интересима своје државе, и покренут овај хибридни рат против Србије. Испрва ограничен, дозиран, са спорадичним акцијама, као својеврсно упозорење и порука, да би последњих месеци био интезивиран, свеобухватан, координиран и споља и изнутра, на свим фронтовима и свим средствима којима се и иначе такве операције воде – од економских и политичких условљавања, уцена и притисака, преко пропагандних операција и покушаја да се и тако утиче на свест и политичко опредељење људи (кроз константно оспоравање и негирање резултата који се постижу и произвођење афера), па све до ангажовања одређених криминалних, хулиганских, назови навијачких група, које у овом случају имају сва обележја паравојних формација. Покренути су и употребљавају се сви ресурси – и људски и материјални – да се у овом рату четврте генерације (како се у теорији хибридни рат још назива) победи и сломи Србија. Kонтролисани и плаћени медији, друштвене мреже, неке међународне корпорације које пружају технолошке услуге, формалне и неформалне друштвене групе, поједине невладине организације и еколошки покрети, струковна, еснафска и синдикална удружења која су спремна да сврху свог деловања потчине политици, то јест, политиканству на дневном нивоу, већ помињани појединци, припадници самозване „елите“ – све је то ангажовано против Србије, против њених државних и националних интереса, против њених грађана.

Због тога је, још одавно, чим је постало очигледно да ће Србија и њено руководство, Александар Вучић пре свих, радити само, и једино, у складу са интересима своје државе, и покренут овај хибридни рат против Србије. Испрва ограничен, дозиран, са спорадичним акцијама, као својеврсно упозорење и порука, да би последњих месеци био интезивиран, свеобухватан, координиран и споља и изнутра, на свим фронтовима и свим средствима којима се и иначе такве операције воде – од економских и политичких условљавања, уцена и притисака, преко пропагандних операција и покушаја да се и тако утиче на свест и политичко опредељење људи (кроз константно оспоравање и негирање резултата који се постижу и произвођење афера), па све до ангажовања одређених криминалних, хулиганских, назови навијачких група, које у овом случају имају сва обележја паравојних формација. Покренути су и употребљавају се сви ресурси – и људски и материјални – да се у овом рату четврте генерације (како се у теорији хибридни рат још назива) победи и сломи Србија. Kонтролисани и плаћени медији, друштвене мреже, неке међународне корпорације које пружају технолошке услуге, формалне и неформалне друштвене групе, поједине невладине организације и еколошки покрети, струковна, еснафска и синдикална удружења која су спремна да сврху свог деловања потчине политици, то јест, политиканству на дневном нивоу, већ помињани појединци, припадници самозване „елите“ – све је то ангажовано против Србије, против њених државних и националних интереса, против њених грађана.

Тим перфидним, константном медијском кампањом и пропагандом подржаваним акцијама, потребно је замаглити реалну слику о томе како и колико Србија напредује и уместо тога, лажима и дезинформацијама, успоставити ону и онакву слику која одговара инспираторима и налогодавцима ове вешто упаковане преваре – оличене у синтагми „борба за демократију“.

Од почетних облика нечега што је имало одлике тзв.“обојене револуције“ (са којом Србија већ има искуства и чији је, такорећи ексклузивни, „извозник“ постала, кроз инструкторску улогу неких својих грађана широм света) – што је само еуфемизам, тзв.“политички коректан“ и глобално колико-толико прихватљив назив за планско и организовано дестабилизовање држава и друштава која нису по вољи светских моћника, преко назови „спонтаних“ протеста грађана који су незадовољни неком одлуком или стањем у некој од области друштвеног живота, па све до ангажовања хулиганских и милитантних група, уколико ништа друго није уродило плодом, које би требале да да доведу до насилне промене власти.

Све смо то, све те фазе, имали у последњој деценији, а сада се одвија она последња, она која би, по мишљењу оних центара моћи који су ово покренули, требала да их доведе до планираног циља.

Заборавили су само да се ради о деценији која је била декада васкрса Србије, декада обнове државе, декада развоја и напретка, декада коју су обележили економски и политички успеси, успеси Александра Вучића и јавних политика које он осмишљава, креира и спроводи – и да Србија није више она руина од државе каквом су је, намерно, били направили ови домаћи неспособњаковићи и нерадници, који сада покушавају на власт да се врате на силу, без обзира на то што их народ неће и који приљежно учествују у том тихом рату који се против њихове државе води.

Време је да ствари назовемо правим именом, да на рат који се води, рат против Србије, ма био он и хибридан, укажемо и да грађане Србије упознамо са чињеницама и истином, закључио је Ђорђевић.

Leave a Reply