Приликом посете Београду у јуну 1896. црногорски књаз Никола Петровић поздравио је српског краља Александра.
Kњаз Николина здравица довољно говори о националној припадности великог црногорског кнеза.
Представљамо вам део говора књаза Николе, одговор на здравицу краља Александра Обреновића, приликом посете Београду 17. јуна 1896. године.
Цео говор је објављен у листу Мале новине, а овако је гласила књаз Николина здравица.
– Ево Ме данас уз Твоје раме Kраљу и Брате драги! Ево ме у твојој Србији, у Твојој престоници, у Своме сјајном Двору, као што се каже: из дома дођох, подносећи Ти братски поздрав јужнога српства Црне Горе – Зете Балшића, Црнојевића и Дома Мога, стране у којој се непрекидност српске самосталности верно и срећно очува са много жртава и прегнућа.
- И дођох Ти на Видовдан! А што баш овај дан изабрах, дан пре кобни за наше српско племе? Изабрах га за то, дага мили наш Народ не проведе у сети, као млоге до данас. Од Лазара на овај дан он се сећа свих мука својих, страдања и робовања свога, и уздиса је за дугим низом неуспешних покушаја, да опет свој и велик буде. Ни бројно надмоћје, ни урођена храброст разоритеља наше Царевине не бише тако фатални за њен опстанак, колико наша неслога.
- Величанство! Промисао Божја Нас је двојицу означила, да смо Владари и управљачи српскога Народа. Проникнути том светом задаћом и најврућом жељом, да то по Божјој вољи вршимо, дужни смо ми све учињети за племенити и драги наш Народ српски, који, да се исправи, за слогом вапије. Јер само на дому сложни народ јак је и од других уважен.
- И данас на уставке видовске, драги Мој Брате, а пред лицем милога нам Српства, поднашам Ти израз, чист као најпрви зрак сунца, којим је јутрос врх мога Ловћена обасјао, израз оне благословене слоге и љубави, које народ жели да међу нама постоји. Загрљене и слогом спојене, нас ће добри српски Народ непредвајан, а из три вјере благосиљати, благосиљаће нас сенке умрлих мученика српских, благосиљаће нас робље српско. Он ће наш пример шљедовати те сложан, сан ће веровати једну веру, веру спасавајућу, веру народности.
