Тит Ливије нам говори да је централни простор Форума у Риму пропао у незамисливе дубине. Црни амбис у средишту Рима, у центру света. Жреци су тада предвидели да ће се та рупа затворити једино ако становници града буду у амбис бацили своје највеће драгоцености, и Римљани бацише све у амбис: накит, злато, драгоцене тканине. Али, амбис остаде да зјапи.
Марко Курције био је тај који се бацио у руке амбиса, понудивши се као жртва боговима, у делу чисте посвећености која је подсетила Римљане на највреднију ствар коју поседују: сопствену вредност.
Данас, не постоје више провалије на Римском Форуму, али постоји један, много дубљи понор, који се храни деградацијом коју смо приморани да гледамо свакодневно и која се огледа у прљавштини која прекрива европске градове. То је један бездан заборава, губитка корења, издаје сопствене крви, сопствене историје, сопствене земље.
Зато, због овог света, Европљани не смеју да постоје. Европа, Европа нација, не сме постојати, још мање Рим, центар и светионик цивилизације.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Они нас мрзе. Мрзе нас и оно што представљамо: једну ужасну лепоту. Лепоту коју би они желели разорити, стварајући лажне митове, уништавајући светлост Персеја како би утрли пут ружноћи Медузе.
Доминик Венер је ово врло добро разумео када је одлучио, судбоносног 21. маја 2013. године, да прекине свој живот.
Пуцањ, само један, изненада, толико прецизан да ни кап крви није дотакла камен Нотр Дама у Паризу. Пуцањ из пиштоља који буди успавану Европу. Беше једно дело утемељења.
Да, зато што Венеров подвиг, упркос ономе што неки говоре или пишу, није био самоубиство. То није била предаја фатализму који је утамничио многобројне Европљане. То је била жртва, дело посвећености као оно које је Марка Курција натерало да се баци у провалију зарад Римског Форума неколико хиљада година пре Венера.
Доминик Венер се на исти начин бацио у амбис модерних времена, будећи свест и сећање са својом жртвом.
Доминик Венер је створио шок. Али, као и са земљотресима, таласи потреса нису престали да се шире. Он је желео да пробуди душе, да изазове реакцију међу нашим сународницима који су уснули.
Самурај са Запада не бира случајно Нотр Дам. Симболично место које је саградио гениј његових предака на храму старијем од Јупитеровог који и даље подупире темеље ове париске богомоље. То је раскршће миленијума историје, традиција и идентитета.
„Долазим из земље дрвећа и шума, храстова и вепрова, винограда, косих кровова, епова и бајки, зимске краткодневнице и Светог Јована лети.“
Ако затворимо своје очи на тренутак, Венера можемо видети како хода смирено, тихо, одмеравајући сваки корак и дах док не стане испред олтара. Тада следи гест, муњевито брз, како би нас подсетион на оно што нам је најдрагоценије: храброст, јунаштво, верност и убеђеност у Победу.
Убеђеност, подсећа нас он у својим писмима, коју не смемо никада да напустимо, поготово сада када се суочавамо са смртоносним изазовима.
Али изазови, пише Венер, су ствараоци буђења нових енергија.
Он, који нам је предао бакљу, никада није, ни у једном тренутку, сумњао да ће се догодити буђење енергије Европљана.
Ми, који имамо част и бреме сећања, имамо мукотрпан задатак да ову ватру одржавамо у животу, ложећи је нашим делима и нашим идејама, напуштајући страхове и љубомору како би посадили, заједно, семе буђења народа Европе, увек гледајући ка Сунцу, ка светлости.
„Док велики број људи своје животе претвара у ропство, моје дело оличава етику воље. Предајем се смрти да пробудим уснуле свести. Устајем против фатализма.“
ДОМИНИК ВЕНЕР – ПРИСУТАН!