РАЗОРУЖАВАЈУЋА СИЛА

Без обзира што је Мински споразум донео мир на просторе Новорусије (Луганске и Доњецке НР) тензије се не смирују а свеобухватне нормализације стања нема. Украјина и даље прети употребом силе а врше се притисци да се на подручју Новорусије доведу наоружани међународни посматрачи. Сви декларативно подржавају разоружање.

А шта нас историја учи када је разоружање у питању?

Пре деведесет година, 27. августа 1928. године, међународна мировна дипломатија је достигла свој „врхунац“. Тога дана је у Паризу потписан Бријан-Келогов пакт којим је рат „укинут“ као средство за решавање међународних спорова. Наредне године, за ангажовање на формулисању овог пакта, амерички државни секретар Френк Б. Келог је добио Нобелову награду за мир (коју је две године раније добио и француски министар иностраних послова Аристид Бријан). Чинило се да мир тријумфује, да је време ратова неповратно остало у прошлости….. Деценију касније свет је закорачио у најкрвавији рат у својој историји.

Историјат овог пакта може нас научити како је заклињање иза великих речи и звучних акција често маска агресивним силама за прикривену припрему агресивног деловања. Немачка је прва међу позваним државама 12. јула 1928. године прихватила овај пакт, три дана касније Италија а осам дана касније и Јапан. Исте оне силе које ће покренути Други светски рат.

Историја ове, и других, мировних иницијатива, учи нас да је огроман јаз између планетарних идеала општег мира и конкретних акција агресивних сила којима је рат средство опстанка а мировне иницијативе само средство за „анестезију“ будућих жртава. Код малих земаља, када се одбрамбени систем, под притиском мировних иницијатива, „разгради“ поновно успостављање је веома тешко, споро и скупо. У времену кад су нагли геостратешки обрти не само могући већ и вероватни а сила је, још увек, крајњи судија у међудржавним споровима слабити своје одбрамбене потенцијале је не само штетно већ и неодговорно.

САД као главна агресивна сила крајем 20. и почетком 21. века

САД су се показале, не само као најмоћнија, већ и као најагресивнија сила данашњице. Правдајући се најплеменитијим мотивима, заштите од агресије, уништења оружја за масовно уништење или спречавања „хуманитарне катастрофе“, деценијама се шири ратни пожар и уништавају државе и народи уз беспримерно кршење међународог права и насилничког понашања у међународним односима. Истовремено, медијским манипулацијама и управљањем корумпираним квазиелитама у савезничким, сателитским и покореним земљама покушава се оставити привид легалности и добронамерности.

Ипак, методологија ратовања се изменила крајем 20. века. САД више не желе да у својим освајањима трпе губитке и наилазе на отпор. Зато се потенцијална жртва најпре мора „омекшати“. То се ради на више поља:

• Пропагандном „сатанизацијом“ будуће жртве, која има унутрашњу димензију (припрема властитог јавног мњења – да подржи агресију) и спољашњу (припрема међународне заједнице – да прихвати агресију али и потенцијалне жртве – да стекне утисак да је отпор агресији бескористан)
• Економском, којим се жртва економски исцрпљује и слаби, присиљава на „приватизацију“ уз стварање социјалног хаоса и општег сиромаштва
• Војном, којим се стратегијским окружењем а затим тактичким стезањем обруча жртва доводи у позицију да се практично не може одбранити
• Дипломатском, на коме се коришћењем притисака и бруталне уцене мобилишу савезници и сателити за реализацију било ког агресивног плана. Такозване међународне организације попут ОЕБС само су продужена рука политике САД и у функцији су обезбеђивања алибија за било коју одлуку

Следећа фаза је разоружавање потенцијалних противника, што се врши пружањем „добрих услуга и давањем помоћи“ кроз реформе њихових оружаних снага, уништењем вишкова „неперспективног“ наоружања, пензионисањем најискуснијих кадрова…… Војницима је познато да не постоји „неперспективно“ наоружање. У случају да нема довољно „перспективног“ наоружања земља развија такву стратегију одбране у којој максимално користи постојеће оружје. Рат у Сирији је показао да и „стари“ Т-55 могу да „заврше посао“ кад недостаје модернијих тенкова.

У случају да невојна средства дају резултат, жртва је већ на коленима и спремна за инсталацију послушне власти која је само продужена рука колонијалних господара. Она брзо распродаје остатке државне имовине, енормно се задужује и потписује међународне споразуме који је стављају у потпуно подређени положај.

У случају да невојна средства не дају потребан резултат, приступа се војном решењу у коме се жртва бомбардује или разара различитим средствима. Као „пешадија“ се користе терористи који су „преко ноћи“ постали борци за слободу или контигенти савезника и „умерене“ опозиције.

Какав је одговор на овакву политику САД и њених сателита, на примеру Новорусије (Доњецке и Луганске НР)?

Искуство Србије показује да кад се негде појаве међународне снаге (у суштини НАТО у разним својим појавним облицима), без обзира на њихове миротворачке изговоре, оне настоје да на терену реализују циљеве и политику САД.

Све акције које ће ОЕБС и НАТО спроводити на територији Новорусије имаће за циљ слабљење њене одбрамбене способности. Контрола наоружања, распоређивање „мировњака“, разминирање ради наводне безбедности и све друге активности само су прикривени покушај стварања повољних услова за агресију украјинских снага.

Одбрана слободе је кључ за напредак сваког друштва не само у политичком већ и економском и културном плану. Због тога очување слободе мора бити основни циљ руководства Новорусије. Да ли ће та слобода бити остварена у независној држави или у оквиру неке шире заједнице (Украјине или Русије) ствар је њених грађана и „међународне реалности“ али је слобода да одлучују о себи и свему што је важно кључна.

Због тога Новорусија мора развијати такав систем одбране који ће гарантовати одбрану од украјинске агресије и у најнеповољнијим условима (сами, против здружених украјинских снага подржаних НАТО специјалистима, плаћеницима и страним добровољцима).

Могући одговори Русије на покушај Украјине да силом „реинтегрише“ Новорусију

Развојем својих стратегијских снага Русија је већ обезбедила властиту безбедност јер је директно војно ангажовање против ње постало неисплативо за било ког потенцијалног противника. Увлачење Русије у регионалне конфликте због тога је реалнија опција „посредне агресије“.

Интерес свих у овом тренутку би требало да буде очување мира у Новорусији и подстицање мировног процеса. Русија у том правцу, као и до сада, не треба да жали труда. Нажалост, исту преданост не видимо и у Кијеву. Садашњи ток догађаја показује да, не „ако“ већ „када“ Украјина под протекторатом НАТО покрене војну акцију у Новорусији, Русија ће се наћи пред огромним изазовом: да ли узети у заштиту ове просторе и руски народ у њему?

У варијанти да се не умеша у сукоб, Русија ће дозволити да надмоћне снаге Украјине заспу териториу Новорусије пројектилима који ће разарати јавне, стамбене и приватне објекте (као што је већ било случајева да су без икакве војне потребе гранатирали привредне и објекте за снабдевање становништва из чисте „пакости“) и да створе неиздрживе услове за живот цивилног становништва. Тешко је веровати да би у брзој акцији украјинска војска могла савладати одбрамбене снаге Новорусије, али ће их изложити дуготрајном исцрпљивању уз појачану медијску кампању. Све то може резултирти огромним разарањима, хиљадама мртвих цивила и милионима избеглица.

У варијанти да се Русија одлучи на „посредну“ подршку Новорусији, она би могла економском подршком и испорукама војног материјала да ојача одбрамбене снаге Новорусије до мере да се оне могу успешно супротставити украјинским нападима и обезбедити егзистенцијални опстанак становништва. Овај вид ангажовања довео би до додатних политичких компликација, оптужби за мешање у оружани сукоб, мрцварења и огромних трошкова, потенцијално губитком престижа услед оптужби због неадекватне помоћи или противправног мешања у унутрашње ствари Украјине…

У, по мом мишљењу, најцелисходнијој варијанти, Русија треба да скине рукавице и у случају неизазваног напада Украјине на Новорусију ову узме у пуну заштиту и ангажује свој економски, политичко-дипломатски и војни потенцијал.

Тежиште не би требало да буде на одбрани већ на нападу и не на физичким ефектима противудара већ на утиску који овај производи. Након јасне иденификације да је општи напад на Новорусију отпочео, Русија би требало да ангажује своје потенцијале за противудар чији би примарни циљ били:

• Офанзивна средства Украјине која могу нанети снажне ударе по Новорусији и територији Русије (ракетне јединице, авијација, артиљеријске јединице великог калибра)
• Јединице које су носиоци офанзиве а пре свега добровољачке и паравојне јединице (оклопно-механизоване јединице, специјалне јединице, јединице страних плаћеника и добровољачке јединице неонацистичког опредељења)
• Средства која утичу на борбену готовост украјинске војске (складишта муниције, радарска постројења, поморска постројења, најзначајнија постројења војне индустрије)
• Преносни системи средстава јавног информисања (ТВ и телекомуникацијски центри и чворишта)

Удар би морао бити силовит и потпуно разоружавајући и морао би да остави поражавајући ефекат на украјинске снаге у нападу или оне које подржавају напад. У удару на војне формације не постоји прекомерна сила. Таква сила само одвраћа, скраћује време борбе и у целини утиче на мање патње и губитке. Постепено увођење снага са тактиком стани-крени и дуготрајним операцијама само исцрпљује обе зараћене стране и доводи до непотребних патњи и губитака.

Наношење губитака у људству не треба да буде приоритет и треба их избегавати уколико је то могуће. Свака кап проливене украјинске крви је кап братске крви и само ће посејати омразу у будућности. Патње цивилног становништва треба свести на што мању меру јер је то предуслов за бржу нормализацију односа након престанка оружаних сукоба. Велика разарања и губици само би појачали антагонизам и дали материјал за пропагандно сатанизовање Русије, што је у ствари и циљ САД.

У пуној мери треба искористити то што су САД и њене информативне агенције изгубиле медијски монопол и у потпуности треба раскринкавати ратнохушкачке потезе власти у Кијеву и указати на њихову одговорност за почетак ратних сукоба. У савременој цивилизацији удео визуелног је пренаглашен а утицај на емоције најкраћи пут за мобилизацију јавног мњења. Због тога сваку акцију треба да прати потпуна медијска подршка а истина, мада некада непријатна, дугорочно је увек најбоља одбрана уколико се саопшти благовремено, целовито и компетентно.

Као што САД сматрају својом обавезом да заштите сваког свог грађанина и не жале снага и средстава да се сваки амерички грађанин осети сигурно и заштићено самом чињеницом да поседује њен пасош, тако и Русија мора постићи такве ефекте да никоме више не падне на памет да се поиграва са било којим Русом на планети. Таква Русија ће постати магнет не само за Русе и православце већ и за све слободољубиве народе и гарант да се време када се планетом управљало из једног центра моћи више не може вратити.

Драган Крсмановић

Извор: anfor.org