Када год слушате бошњачке историчаре, они увијек говоре о томе како је Босна у средњем вијеку имала посебну етничку групу, добре Бошњане, који су ето преци данашњих Бошњака. Међутим, употреба израза „добри Бошњанин“ се односи на племство средњовијековне Босне. Бан Стефан II Котроманић даје кнезу Вукославу Хрватинићу двије жупе, а као свједоци се наводе добри Бошњани. Ова употреба се проналази током читаве владавине Котроманића, а користе је и Дубровчани.
Тако они почетком 15. вијека шаљу писмо Павлу Раденовићу у којем га хвале као старог босанског властелина, а још и додају: „А са Бошњанима ми направисмо други договор“. 1405. краљ Стефан Твртко II у повељи Дубровчанима овако говори: „А што су војвода Сандаљ, кнез Павле Раденовић или ДРУГИ БОШЊАНИ краљевства босанског…“. Овдје видимо да сe ријеч Бошњанин везује за босанску властелу. Имамо и повељу краља Стефана Остоје из 1417. којом дарује своје поданике Вукашина, Барана и Јурја Вукчића из Крајине. Ту се као свједоци поново наводе „наши добри Бошњани (i nostri boni Bosnensi)“. Израз Бошњанин је на почетку означавао само властелу из оних првих, најстаријих области Босне. Тако 1351. имамо повељу бана Стефана кнезовима Вуку и Павлу Вукославићу у којем се наводи: „А томе су пристави и свједоци добри Бошњани и Усорани“, дакле Усорани су одвојени од добрих Бошњана. Понекад и налазимо примјере када је термин „Бошњанин“ не односи на властелу, али се ту користи као регионална одредница, да одвоји старо становништво Босне од становништва нових, освојених крајева средњовијековне Босне.
У титулама босанских владара не налазимо да су они били краљеви Бошњана, али налазимо да су били краљеви Срба. Тачније, једино се Срби издвајају као етницитет, а не као регија у титули краља Твртка.
