Разапета је Црна Гора. Све је она, са свим крајностима. Они који су хтели да јој одузму цркву добили су литије, они који забораве да нису једини добиће друге, бесне и насилне, они који је хоће учинити само српском добиће Мила и одржаће га на трону, онај ко је жели без Срба имаће суд демократије. И нигде краја, јер сви хоће своју победу и пораз братов. Сва историја Црне Горе, од краља Николе, стала је у ту мрачну, заборавну и осветољубиву битку против свог.

Краљ Никола је, док је столовао на Цетињу, и у рат ишао због српства и Србије, док је из Антиба са Азурне обале највише мрзео „српске окупаторе“, који су ослободили његову земљу од Аустрије, земљу коју је он препустио хабзбуршкој чизми. Ко притисне превише вратиће му се, ко чека изгубиће. У ову реченицу могла би стати сва морална и политичка наука Црне Горе и њеног менталитета. Туђе нећемо, а своје не дамо.

А о чему је реч? О томе да је туђе наше, ничије друго, јер и ми смо наши, и своји, од када је и Светог Петра и Његоша, ловћенског тајновидца, и своје немамо коме да дамо него опет нашим, јер смо једно, иако са правом на друго име и место живота. Црна Гора воли да преувеличава, и победе и опасности. Сада ради ово друго, а ради трећег. Ако је Црна Гора нападнута, онда јој треба Боливар ослободилац, како је писао Андрић за овог европски образованог, историјског Венецуеланца. Ту улогу Мило Ђукановић сања, нарочито данас, када је притиснут уз зид и када својој земљи не треба ништа, али он хоће да је узме као штит и таоца за одбрану својих тајних ризница у тршћанским банкама, баш попут старог краља.

Свему треба права реч, па и овој Црној Гори. Помирење не значи ништа ако победа једних буде пораз других. Милови „антифашисти“ некрофилично и данас желе да живе од гробова краљевске војске и националних патриота. Ко крене на другога, мора рачунати да ће да се брани. То је Мило заборавио, зато је и поражен. Из тога треба учити, а не грешку понављати. Он је хтео да нема Срба, и данас је на челу фронта против њих. И Срби су победили. Истина, неки би рекли, типично српски подељени и заведени, сада од свога, а не од противника. Пожуривање правде или истине зна и да повреди, од тога да су Црногорци лажни народ, а не само народ индоктриниран латиницом, до тога да Црну Гори треба да воде само Срби, а то одржава Мила у животу „ради заштите Црне Горе и Црногораца“, па били они партијски Црногорци, лично његови, или помиритељски (Црногорци по месту и Срби у души). Таква реторика јача одбрамбени механизам лаичког народа који „чува своју кућу“, а с којим се данас манипулише. Није важно ко је први почео, него ко ће да победи на крају. Зато сваки корак треба испланирати, а не искорачити па онда тражити помоћ, попут нашег митрополита, који се, сав збуњен, брани пред гомилом неверника и заведених атеиста, за које је једини бог Мило, и бог и краљ и власник свих њих, при чему се они праве да то не знају, или не желе да знају јер им је он ближи од неког из „друге државе“, који их сваки дан обавештава да ће из бити све мање, а њима омрзнутих Срба све више. И они крећу у очајнички ход под диригентском палицом господара који брани себе, док они кличу Црној Гори.

Ето, није лако са историјом, а ни са будућношћу. Ипак, најтеже је са садашношћу, јер од ње зависе и прошлост и будућност. И све се може сложно и паметно, и ниште неће успети подељено и брзоплето. Нама су потребни позитивни и креативни људи, позитивне мисли и осећања, јер ко трпи – истрпи, а ко жури – саплете се. Све треба учити на примеру Србије. Чинити добро и опраштати, развијати се, па ћеш тако окупити више њих него ако их прекореваш и оптужујеш да су заборавили ко су и од кога су. Тога ће се сетити када им буде боље, јер ко иде напред дуже памти, а ко је у муци заборави и најрођеније. О свему овом и другим стварима треба размишљати. И ово је мисао ухваћена у трену и жељна братске слоге Србије и Црне Горе, као и помирења у тој земљи камена и брда.

ИЗВОР: НАЦИОНАЛИСТ

Leave a Reply