Будимо искрени: Демократска партија социјалиста и њен лидер Мило Ђукановић су под константном лупом, па и рафалном паљбом од стране опозиционих партија. То је, разумије се, природна ствар имајући у виду на каквим темељима криминала, неслободе, безакоња и недемократије та партија почива.

Ипак, не заваравајмо се: О Ђукановићу – аутократи који је прешао пут од комунистичког југенда преко Милошевићевог коалиционог партнера, ратног профитера и националисте, па до србомрсца – одвећ је све познато. Исто важи и за Демократску партију социјалиста, хибридном продужном каблу Комунистичке партије у Црној Гори.

Дакле, све знамо и све нам је познато.
Но, шта знамо о (нашој) опозицији, или боље речено – кад смо се усудили ис-пробамо дозу, макар и најмању, опозиционе самокритике? Знамо поприлично много, али се правимо да не знамо, или због вјештачке коректности ћутимо о томе, да се не “замјерамо“. Знамо да су то углавном часни људи, људи који су последњих деценија трпјели озбиљне притиске, уцјене, пријетње, па и физичке нападе.

Знамо и да се неки од њих храбро носе са озбиљним оптужбама, па чак и озбиљним пресудама. Ипак, и поред свега тога, нешто не штима. Не иде како треба. Нема слоге, јединства, па самим тим ни резултата.

Ипак, први корак ка оздрављењу сваког пацијента, организације, партије, па и опозиције – јесте добро успостављена дијагноза. Наша опозициона дијагноза, руку на срце, није добра. Поред набројаних врлина, морамо бити објективни: карактерише је континуирана принципијелна недоследност. Да, добро сте прочитали – принципијелна недоследност. Другим ријечима, као да се тркају (тркамо – не штедећи ни себе у овој скромној анализи) ко ће више издржати у својој недоследности, намећући је као тврдоглави принцип.

С тим у вези, са једне стране имамо оне опозиционе колеге који су установили мантру скоро на нивоу клетве: “Ко уђе у Синђин Парламент, тај је издајник!“ – Први су се вратили назад у Парламент. С друге стране, имамо оне који су гласно викали: “Никад нећемо сјести за сто са Ђукановићем“- Први су сјели за сто са Ђукановићем. Трећи кажу: “Хоћемо у Прелазну владу!“ – Већ су били у њој три године раније и ништа нису урадили. Четврти кажу: “Хоћемо протесте!“ – Бога моле да до њих не дође. Другим ријечима: Трла баба лан, да јој прође дан.

Оно што је свима наведенима везивно ткиво нису, нажалост, добри опозициони односи, већ то што сви са истим жаром “пуцају“ на исто бирачко тијело – Српско. И док се тако из године у годину добацају са тим истим српским гласовима као са пинг понг лоптицом, док се ти једни те исти мучени гласови преливају из једне у другу партију као низ сливнике – Србин и Српкиња у Црној Гори живе све теже, залазећи у ону опасну зону у којој, нажалост, од страха и економског умора, више ни не смију да буду то што јесу – Србин и Српкиња. Уморили су се од пораза.
С друге стране, неко дебело трља руке. Уз то, тај неко – наравно мислећи на власт – захваљујући таквој опозиционој неслози охрабрено јуриша на све оно што има префикс – српски. Да ли се ради о језику, Цркви, писцима, култури, телевизији, новини, радију, удружењу, савјету – ма као да је битно, битно је да има префикс српски, чиме се, по неписаном аутоматизму, самосврстава на списак за одстрел. И не, не преувеличавам. Напротив.

Надаље, избори су девет мјесеци далеко, што значи да нас већ од нове године очекује бесомучна изборна трка: разбацивање с новцем, међуопозициони рат, борба за једне те исте гласове, кампање и нова фрешка одијела и кравате. Ипак, у тој заглушујућој галами једно се а приори заборавља, а то једно ће нас, уколико му не приступимо најозбиљније могуће, као народ много коштати. Наравно, мислим на попис становништва који се опасно приближио.

Сама чињеница да црногорска власт последњих петнаестак година сваку (изборну) срећу темељи на несрећи српског народа, јасно и гласно указује да је наш идентитет и све оно што нас чини оним што јесмо – под константним ударом који само крњи и черупа наше биће, те од пописа до пописа смањује проценат у укупном броју становништва. С тим у вези, уколико на следећем попису становништва проценат Срба у Црној Гори забиљежи нови пад – био он изрежиран или не – српски народ у Црној Гори може очекивати судбину својих сународника у Хрватској.
Да претходни редови не буду схваћени као пука (само)критика младог и дрског опозиционара, премда можда политички недорастао овом позиву (или чак вапају!) молим опозиционе лидере да преиспитају своје стратегије – ако их уопште и имају – те да их ставе ад акта и уговоре ону нову која само и искључиво може бити – јединствена.

Дакле, уколико опозиција, поготово она већинска – српска, кани направити коначну побједу, или бар кани обезбиједити заштиту српског народа и цркве у Црној Гори, потребно је под хитно сјести за исти сто и усагласити заједничку стратегију, подразумијевала она заједничку листу или не. Другим ријечима, без минималне слоге, нема ни напретка.
Тим редоследом, већ сада би требало направити стратегију за кампању поводом пописа становништва који је, малтене, већ сјутра. Та кампања би морала имати само један циљ – храбрење нашег народа да буде и остане оно што јесте. Том аналогијом, уједињење српске опозиције нема и не смије имати алтернативу. С тим у вези, уколико српски народ у Црној Гори падне испод 20 процената, што је Ђукановићу и екипи очито план, онда ће, Мандићу, Јоковићу, Кнежевићу, Бечићу, Дамјановићу, Даниловићу и остали – бити касно. За почетак, попијте заједно кафу, а онда се баците на посао!

Најзад, овим скромним путем желим да изразим захвалност Српском националном савјету који лавовским напорима успијева да одржи у животу Српску телевизију, радио и новине, који су, без сумње, ријетка острва српске слободе у Црној Гори.

Мр Владислав Дајковић

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here