Кажу, живот је стао. А, шта је то тачно стало? Пословни састанци? Испијање еспреса? Напоран рад? Јурњава, пословни састанци и ручкови? Бескрајни шопинзи?

Не, пре бих рекао да је живот почео: родитељи су са децом, коначно. Супружници заједно. Млади брину о старијима. Разговара се уживо, а не преко екрана. Чита се, поново мирише папир по кућама. Кафе се испијају, уместо да се ексирају у журби. Трпеза се преселила са киоска брзе хране за породични сто. Опет. Као некад.

Господ никада не даје већи крст од онога који можемо понети и поднети. И никад га не даје без разлога. Да, здравље нам је угрожено, да није пријатно, са једне стране. Али, са друге, сада смо као наркомани којем је виша сила избила шприц из руке: имамо шансе да се разболимо, на кратко, али много већу да оздравимо, трајно. Духовно.

И да се опет окренемо вери. Само њена снага проклетство мења у благослов. Преобликује га, побеђује.

Верујте, браћо и сестре. Можда нам је баш ово требало да опет будемо људи, да опет будемо стадо Светог Саве, а не Ајфона и Парова.

Професор Јован Катић

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here