Посвађани, подељени, неодговорни и сујетни до бесконачности, тзв. “лидери“ нечега што себе назива некаквом опозицијом, после суботње седнице Савета за националну безбедност и конференције за штампу – на којој је јавност Србије могла да види сву монструозност злочина почињених од стране криминалне групе којој се држава одлучно и бескомпромисно супротставила – успели су, ипак, да се поново у нечему уједине, иако је то, заправо, и једино око чега су сагласни и што им представља целокупан политички и сваки други програм: Мрзимо Вучића!

​Одмах по завршетку конференције за штампу председника Александра Вучића, тајкунски, назови „објективни, независни и професионални“, медији су похитали да по најразличитијим основама оспоре све оно што је грађанима Србије председник предочио и са чиме је упознао најширу, не само домаћу, јавност.

​Јавили су се сви Вучићеви патолошки мрзитељи, сви тобожњи експерти и стручњаци, сви “велики и доказани борци за демократију, људска права и слободе, легалисти и бранитељи Устава и закона, све правничке и моралне громаде“, сви “борци“ и “хероји“ којима је премлаћивање новинарки врхунац храбрости, а лажи, измишљотине, вулгарности, огавности и псовке које свакодневно изговарају – крајњи домет политичког деловања.

Драган Ђилас је покушао да својој нескривеној, болесничкој мржњи према Александру Вучићу придода чак и некакав “духовит“ призвук, желећи ваљда да покаже како, ето, он уме да буде и другачији, а не само лажно расплакан, не одричући тога да му та “духовитост“, као успут, заличи и на некакав став, иако је по својој суштини само јалова и лажна претња, јер грађани Србије врло добро знају како их је Ђилас, као високи функционер бившег режима, пљачкао док је био на власти и како би поново то радио, само ако му икако успе да се власти докопа, наравно без избора и противно вољи већине, као што знају и да је управо њему место иза решетака, а не председнику.

Тако се, по ко зна који пут, њихово штеточинско и по Србију и њене грађане погубно деловање, још једном показало у правом светлу – мада би, у овом случају, заиста требало да буде другачије – јер ваљда нам је свима, свим грађанима Србије, без обзира на партијску и икоју другу припадност, подједнако стало да Србија буде безбедна земља, да убице буду иза решетака и да је лична безбедност гарантована сваком грађанину.

Различитост политичких ставова је легитимна, као што је и легитимно да се одређена политика заступа на начине који могу бити различити, али морају бити у оквиру услова предвиђених и омеђених законима. Изборна утакмица (коју, додуше, ова група нерадника и лезилебовића, политичара у покушају, сецикеса и професионалних мрзитеља Александра Вучића упорно избегава, правдајући свој кукавичлук тобожњим “непостојањем фер и поштених изборних услова“) и њени резултати разрешавају све дилеме – бирачи одлучују о томе ко је и како, и колико, радио и ко заиста и искрено води рачуна пре свега о интересима грађана Србије. Ко се брине за њихове плате и пензије, ко зида и гради, ко се стара за јавне финансије и јавно здравље, ко набавља медицинску опрему и вакцине и ко се, на крају, по цену личне угрожености и угрожености чланова своје породице, храбро и без узмака, супротставља и организованом криминалу.

Али, изгледа да није тако, да неки, који себе зову “борцима за демократију и људска права“ мисле да се организованом криминалу не би требало супротстављати тако одлучно, тако храбро и свеобухватно, или, можда, да закони не би требало да подједнако важе за све, без обзира о коме се ради, коју функцију обавља и да ли је припадник неке политичке партије. Отприлике онако како је то било у време док су припадници бившег режима вршили власт.

Верујем да грађани Србије виде разлику, и да ће то и потврдити на изборима који нас ускоро очекују.

Зоран Ђорђевић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here