„Бог је милостив, а синови данашње Србије показали су да ни у чем не уступају својим славним дедовима. Немањићки бели орао раширио је своја снажна крила данас над Скопљем и Призреном, над Сјеницом, Пазаром, Прилепом и Битољем, над Приштином и освећеним Косовом“ (краљ Петар, 10. новембра 1912).

Један од највећих јунака у тим биткама био је песник Милан Ракић (1876-1938), Србин гвозденог кова. Отац му је био Димитрије Мита Ракић, судија и први преводилац на српски језик дјела Виктора Игоа. Мајка му је била Ана, ћерка књижевника и академика Милана Д. Милићевића.

Из „Извозне банке“ гдје је годину дана „срачунавао извоз жита стоке“, прешао је, 1904. године, на рад у Министартво иностраних послова, у одсјек за пропаганду, гдје ће дочекати и почетак Првог балканског рата, иако је у међувремену био конзул у Скопљу и Приштини.

Чим је почео рат, он је самоиницијативно напустио министарство и не јављајући се никоме отишао као добровољац на границу с Првом четом Војина Поповића (војводе Вука), „са реденицима прекрштеним преко кожуха и шубаром на глави“, како је забиљежио његов зет Милан Грол. Свако је могао отићи у добровољце, али није могао свако под заставу легендарних српских команданата – војводе Вука и Воја Танкосића.

Писац пјесме „На Гази-Местану“ испричао је свом пријатељу Младену Ст. Ђуричићу како је изгледало када је са својом четом стигао на Газиместан:

„Оставио сам Министарство у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле, избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе… Постројише нас. У пратњи штаба, појави се командант:

-Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

У збијеном строју, лупкала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.

-Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389 године, истог дана и истог сата, погинула су два цара!.. То је Газиместан на ком је Обилић…

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрену строју. Диже сабљу и рече громко:

-„На Гази-Местану“, од Милана Ракића!

Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осјетих, но што видјех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:

-Господине пуковниче, тај који је испевао ту песму, овде је с нама… Ено га позади, с бомбама… у одреду војводе Вука.

И одмах одјекну командатов глас:

-Добровољац Ракић, напред!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.“

Милан Ракић је био први од ослободиоца који је ушао у Приштину.

Пише 10. октобра 1912, жени Милици из ослобођене Приштине: „Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се догодило за неколико дана. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено. Ја сам врло добро, боље него у Београду… Овакве догађаје што сам видео, сматрам као доброчинство неког провиђења.“

По уласку у Приштину, отишао је у зграду српског конзулата у коме је 1908 године сакрио велико звоно, које ће са својим ратним друговима подићи и окачити о дрво у порти православне цркве. Славни песник први је повукао уже звона, па потом и сви његови другови, пре тога скидајући капе и скрушено се молећи.

„Читав тај дан звонило је звоно на Косову, оглашавајући ослобођење и испуњење завјетне мисли српскога народа“ – казивао је Ракић свом пријатељу Милану Ћурчину.

Милана Ракића као човека чини се да је најбоље описао гласовити Богдан Поповић (1864-1944), један од најзначајнијих српских књижевника и критичара: „Такав је то био човјек, увек и у свему исти: као родољуб у Приштини, као борац у рату, као човек код кога су после речи долазила дела, после песме ‘На Гази-Местану’ одлазак у дорбовољце.“

Донко Ракочевић

--

Leave a Reply