Јутарњи лист објавио је колумну Анта Томића која се бави чињеницом да данас сви у „лијепој њиховој“ славе једног Србина чију су кућу не тако давно запалили! Па чак и таст који је хтео да закоље ћерку кад му је рекла да ће се удати за Србина!

Фото: Profimedia
Фото: Profimedia

Колумну преносимо у целости и у оригиналу због аутентичности:

Динарски мушкарци, они су нас заправо упропастили, сва је наша несрећа у њима, у емоционално закоченим ћаћама с несмиљеним осјећајем за долично и недолично, увијек опрезним шта ће народ казати, у трајном страху да им се ткогод у биртији или на балотама не би смијао. Догоди се с времена на вријеме таквом некаквом луђаку син хомосексуалац или му се кћи заљуби у Србина, па он тога сина или кћер који га, како он схваћа, не поштују, избаци из куће и заувијек, што се каже, прекрижи. И премда касније обично све добро испадне, онај син хомосексуалац постане цијењен лијечник или глазбеник, а и зет Србин је вриједан и одговоран, одан супруг и њежан отац троје красне дјеце, стари свеједно не проговара с њима. Животиња шути и трпи свој страшни терет. Једна голема тврда груда од гњева, пркоса, туге и дрхтаве, очајне љубави лежи му на прсима као големи тешки камен, годинама му дроби ребра и на концу га цијелог згњечи. Умре човјек од глупости, сам самцат, без икога свога, тек зато јер се бојао туђе злобе и поруге.

Једна је таква судбина отприје једанаест година и у новине доспјела. Полиција је дошла испитати једнога Анту, иначе узорног домаћина, доброг, сусретљивог, омиљеног у своме родном Исламу Латинском код Задра, јер је пријетио да ће заклати кћер која се загледала у једнога што му је отац Јово. И никаквим се ријечима Анте није дао умирити. Спремао се подићи нож на своју Антонију једнако као што га је Абрахам подигао на сина Изака. Једино што је Абрахама зауставио глас с неба, а Анту истражни судац који га је смјестио у притвор док се не испитају свједоци. Надамо се ипак да се несретник у међувремену уразумио, да га је бијес пустио. Ако не прије, а онда барем да је у недјељу навечер, у сеоској гостионици, док је гомила око њега необуздано славила голмана Данијела Субашића, који је обраном три једанаестерца Хрватску довео међу осам најбољих на Свјетском ногометном првенству, свим оним пијанцима и пропалицама што су му се некад смијали и иза леђа га којекавим именима називали, поносно довикнуо: „То је мој зет! Гледајте, будале! То је мој зет!“

У финалу… добро, осмини финала, једна је мучна прича добила сретни, готово бајковити обрат. А не треба вам, вјерујем, дуље описивати како је мучно било некоме попут Данијела Субашића у Задру концем прошлог стољећа. Био је још мали, у свибњу деведесет прве нарастао је можда само да кроз прозор своје собе гледа како распомамљена руља доље на улици разбија излоге и пљачка робу из српских дућана. У рујну је пошао у школу, у први разред, гдје је, осим великих и малих писаних слова и једноставних рачунских операција, научио и да је крив за гранате које падају по граду јер да су непријатељи који их из околних села испаљују, на неки несхватљив, њему до дана данашњег уствари непознат начин, некако његови. Ноћу су га успављивале експлозије бомби подметнутих под куће неких људи чији се отац звао, као и његов, Јово, или Милутин, или Душан, или Урош, или Светозар.

Ни након рата није заправо постало боље. Премда несумњиво талентиран за ногомет, дјечак се мукотрпно пробијао. Данијелу Субашићу чинило се каткад да се мора доказивати двоструко више од других, а и кад се доказао, похлепни му је менаџер ускратио заслужену плаћу, израбљивао га непоштеније него иједног другог, сретнијег играча, чији се отац звао, шта ја знам, Крешимир, Домагој или Хрвоје. Напосљетку, ни отац његове дјевојке није га желио и смртним је гријехом пријетио ако се она уда за њега. Једнога савршено недужног чувара ногометних врата у зеленом дресу допало је, укратко, све што је иначе требало допасти Слободана Милошевића и Ратка Младића само да су их наши ухватили.

А онда је Данијел Субашић након сто двадесет минута јалове утакмице с Данском у осмини финала Свјетског првенства у Русији обранио три пенала и сви су, као по команди, скочили на ноге и крикнули у екстази. Они што су разбијали и пљачкали српске дућане на Калеларги сретно су се загрлили и скакали с онима што су минирали српске куће на Бокањцу. „То је мој зет!“ довикнуо је у гостионици у Исламу Латинском његов таст Анте. „Браво!“ викнуо је и ногометни менаџер, који Субашићу иначе никад није опростио што није пристао играти без пара. Диљем наше земље славили су и хадезеовци, и праваши, и усташе, и часне сестре, и проститутке, и вјеровничко вијеће Агрокора, и Младен Грдовић и његова Бранкица, и Око Соколово, и Фасхион Гуру, и Луција Лугомер, наша најпознатија плус сизе манекенка, сви су вриштали од среће у једној кретенској згоди да је, крај више од пет стотина тисућа регистрираних хрватских бранитеља, домовину обранио један Србин.

Што год се догодило до краја Првенства у Русији, мени је, након овога, искрено, небитно. Јер, Субашићева је обрана три једанаестерца сама по себи једна велика повијесна побједа која испуњава очи сузама, то је тријумф човјечности над мржњом и глупошћу. А није заиста могао бити бољи тренутак за то јер је Свјетско ногометно првенство, са свим оним заставама, химнама, длановима на срцу и лицима нашараним ратничким бојама, један прворазредни националистички догађај. Национализам масу успаљује вјеројатно и више од играчке вјештине. Више од Модрићевих дриблинга и Ребићевих волеја црвени и бијели квадратићи заслужни су за рекордну продају пива и чипса. У таквом неподношљивом лудилу крви и тла требао нам је Данијел Субашић да се пантерски баци устрану и избије балун у корнер и непорециво докаже како је национализам тотално срање.

Извор: jutarnji.hrinformer.rs

--