Професор Факултета безбедности и вишеструко доказани опортуниста Зоран Драгишић је и у актуелном, за нашу државу изузетно тешком политичком моменту, препознао могућност да профитира, стављајући личне, лукративне интересе испред националних, које декларативно промовише.
Чисто подсећања ради, током своје „политичке одисеје“, Драгишић је могућност да дође до великих новчаних средстава тражио прво у Г17плус, а затим и у Социјалдемократији Вука Обрадовића, али је са својим ангажовањем у тим странкама закаснио, тако да није био у могућности да се избори за свој „део колача“ међу многобројним „гладним устима“, која су ту прилику препознала пре њега, те се раније и боље позиционирала. Због тога је Драгишић одлучио да оснује своју странку Независни социјалдемократи, у којој је свакако био први и најбоље позициониран, али услед ограничених капацитета и неспособности, ни то га није довело до жељеног резултата, тако да је за ситан новац, по систему „боље ишта него ништа“, одлучио да се прода и припоји Социјалдемократској партији Србије на челу са Расимом Љајићем. Пошто је и ту био изигран и остављен без плена, Драгишић је одлучио да се и по други пут ослони на своје „капацитете“, те је основао Покрет радника и сељака, испред кога се 2012. године кандидовао за председника Србије и освојио задивљујућих 1% гласова на изборима.
Рекло би се да се након тога Драгишић коначно помирио са својим дометима и прихватио да његову реалност представља држање „ниског профила“ и вребање прилике да уграби по коју „мрвицу“, што је и радио током претходне деценије, док му актуелна гео-политичка дешавања нису дала нову идеју на који би начин могао да профитира.
Наиме, Драгишић је уочио да се значајна средства из прозападних и регионалних фондова улажу у прокламовање про-украјинских, односно анти-руских ставова, те је дошао на сјајну идеју да би управо он могао да се наметне као врховни организатор и координатор наступа десетак опскурних организација руске опозиције у Србији, што не представља нарочити изазов, с обзиром на то да у просеку броје по једног до два члана, а чиме би био у могућности да присвоји значајна новчана средства. Међутим, као и приликом ранијих покушаја, Драгишић је и сада закаснио, с обзиром на то да се на позицији о којој он машта већ позиционирао пропали београдски адвокат Чедомир Стојковић, који је међу својим блиским везама познат по надимку Подморница.
Услед наведеног, Драгишић је током актуелног периода, уз свесрдну помоћ свог колеге Дарка Трифуновића, изузетно ангажован на томе да „потопи подморницу“ и да преотме позицију која би му, након више деценија безуспешних покушаја, коначно исплатила одштету за одавно укаљани образ и изгубљену част. Ускоро ће се видети да ли ће Драгишић у томе и успети, или га очекује иста судбина као и у његовим претходним покушајима.
