Вишевековна историја живота Срба и Албанаца на простору Косова и Метохије, заједничког живота, живота једних поред других, једних са другима, али и једних мимо других и једних против других – имала је различите фазе и појавне облике – који су, најчешће, настајали као последица ширих геополитичких околности и односа снага међу великим силама и моћним државама света, чије је присуство, интересе и утицај на подручју Балкана могуће пратити безмало од раног средњег века, пише члан Председништва СНС Зоран Ђорђевић у ауторском тексту за словеначки портал „Дело“.

Такође, ти су односи били, и остали, и један велики зачарани круг, који је опстајао кроз деценије као производ и последица верских, културолошких,политичких или идеолошких разлика, наратива илиматрица у одређеном историјском тренутку, нарочито оних индукованих и усмераваних вољом и разнородним интересима неких трећих, ни Србима ни Албанцима, у суштини, не претерано склоних (са)учесника у том нашем вековном спорењу.

Све је то историјски доказиво и фактографскимогуће пратити још од времена власти Отоманског царства на овим просторима, преко доба борбе за ослобођење од ње, времена пре, за време и непосредно после два светска рата, распада СФРЈ и оружаних сукоба деведесетих година XX века, уласка НАТО снага и КФОР-а на КиМ – па све до данас, до актуелног тренутка и барикада и блокада на Јарињу и Брњаку.

Наравно, и српска и албанска страна активно су, својим тежњама, ставовима и интересима,чињењима и нечињењима, учествовавале у том процесу, не успевајући да нађу и понуде адекватне одговоре и начине да своје проблеме реше самостално, без туђег мешања, у оној форми која би то решење учинило трајним и одрживим.

​Албански сецесионизам је, још од Призренске лиге, имао само један циљ – уједињење свих Албанаца у једну државу, коју би чиниле и све територије на којима Албанци живе, без обзира на то којој од постојећих држава те територије формално-правно припадају. Том су, базичном и трајном циљу, биле подређене све акције и активности свих албанских политичара, у свим земљама у којима су Албанци живели, без обзира на њихове идеолошке или неке друге међусобне разлике – укључујући чак и период владавине Енвера Хоџе у земљи матици, у Републици Албанији, и упркос његовом јавно изражаваномкомунистичком интернационализму и тобожњој анационалности.

Истоветно су се понашале и албанске народне и политичке вође на територији КиМ, и за време Краљевине Југославије и у послератној, тзв. Титовој Југославији – трудећи се да поступно и лукаво, вештом политичком мимикријом, разним манипулацијама и неистинама и сталном пропагандном кампањом о наводној угрожености Албанаца од стране Срба, себи прибаве ореол жртве великосрпске хегемоније, а све зарадостварења свог циља – стварања једне, јединствене државе свих Албанаца, Велике Албаније.

Српска страна, српски политичари и државници, покушавали су у том дуготрајном процесу да осмисле (и у пракси примене) различита решења, не успевајући, ипак, да изнађу такво, компромисно, одрживо и обострано прихватљиво, које би, једновремено, и модификоваломаксималистичке албанске захтеве, али и довело до тога да се и српски државни и национални интереси поштују и уваже.

Краљевина Југославија није ни стигла да се свеобухватније бави решавањем косовског Гордијевог чвора, с обзиром да је била опхрвана многобројним унутрашњим проблемима, што је и чинило државном творевином која је од свог настанка била, заправо, осуђена на привременост и нестанак.

Период постојања СФРЈ је било време у коме се покушало да се, на крају и после свих других примењиваних начина, кроз давање статуса аутономије и широких овлашћења Покрајини КиМ,задовоље обе стране, али је привид успешности тог покушаја развејан врло брзо, при чему се јаз између Срба и Албанаца само додатно продубио.

Од распада СФРЈ такође се радило на проналажењу решења, при чему се мора истаћи да је било и таквих која нису тестирала политичку реалност, нити су водила рачуна о утицају свеукупних глобалних (политичких, економских и свих других) односа, као што нису узимала у обзир ни чињеницу да је, нажалост, међународно право у великој мери под утицајем центара моћи и да право и правда у међународним односима често бивају само теоријски појмови, а да је њихово тумачење и спровођење ствар интереса, договора и углавномонога што би се могло назвати политиком дуплих стандарда, у складу са тренутним односом снага на светској политичкој сцени.

Агресијом НАТО на СРЈ и уласком снага КФОР на територију КиМ дошло се до тачке чија је логична и очекивана последица била противправна сецесија, односно самопроглашење тзв. „Републике Косово“.

Од 2012. године, од тренутка у којем је председник Александар Вучић преузео на себе одговорност за Србију, за српске државне и националне интересе (од којих је решење косовскометохијског вишевековног проблема свакако приоритет), сведоци смо једне другачије, одговорне и мудре, реалне и на дијалогу заснованеполитике – која истински тежи ка проналажењу трајног, свеобухватног, одрживог и подједнако (не)прихватљивог решења за обе стране у спору. Политике која уважава прошлост, валидно је и реално тумачи и, на основу тога, на основу њених поука (уз аргументовано и митовима неоптерећено сагледавање реалности и садашњег политичког тренутка) – усмерава ка будућности, ка заједничкој будућности Срба и Албанаца. Одважно и храбро, државнички достојанствено, максимално и истрајно се ангажујући, Александар Вучић је прихватио улогу онога који је спреман да трајно оконча оно чега су се сви други, на овај или онај начин, у овом или оном времену, из различитих разлога, клонили да реше, немајући, он лично, при том никакву другу идеју нити мотив осим мира,добробити и просперитетне, заједничке будућностисвих људи који живе на простору КиМ.

​Било је како је било, уз многобројне изгубљене животе на обема странама, уз стотине хиљада протераних и расељених људи (морамо рећи – на српској страни), уз ондашње и данашње покушаје ревизије и фалсификовања историјских чињеница, уз лажи и пропагандне преваре, уз измишљене, али и стварне злочине, уз увреде и тешке речи и оптужбе, али и уз одсуство искрене жеље да се пронађе решење, што све заједно има за последицупоновне тензије и напетости, барикаде и блокаде на Јарињу и Брњаку и ситуацију која би могла, уколико не буде мудрости и политичке воље, да ескалира у врло опасном, никоме корисном ни потребном, смеру. Управо стога би, и Срби и Албанци, требало да искористе ову, можда и последњу прилику, да искораче из тог косовског зачараног круга свађа и насиља и договоре се, уз међусобно поштовање и уважавање у највећој могућој мери легитимних интереса сваке стране, о томе како ће, у заједничкој будућности, наставити да живе једни са другима и једни поред других.

Не смемо нашим потомцима да оставимо у наслеђе наше данашње неразумевање и нашу данашњу неспремност на компромис. Ни Срби ни Албанци немају више времена да корачају у круг. Време је да, заједно, изађемо на прав и чист пут, пут будућности.

Leave a Reply