Једна партизанска докторка (према речима П. Говедаровића име јој је Даринка Лукић), која је кроз инјекције убризгавала дрогу “мескалин” у крвоток генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, схвативши шта је урадила, написала је следеће покајничко писмо:

“Док ово исписујем, залази сунце, а моја жртва ишчекује да мине ноћ, последња ноћ патње, и да зора донесе тишину и спас.

Ја чекам сурову казну: од мојих, од себе, од Бога, ако га има. Проклињем час кад сам уписала медицину, на велико наваљивање оца и ујака. Желела сам да студирам књижевност. Да пођох за срцем, не бих постала убица, и то у белом мантилу. Али, отишла бих, сигурно, ма шта студирала, у партизане.

Пакао и мој злочин почели су 20. марта (1946) увече. У наш пусти стан дошао је друг Крцун, пошто се претходно најавио телефоном. Заборавих споменути да су мог оца и мајку Немци стрељали у Јајинцима, четрдесет и треће, и да сам била њихово једино дете. Слободана Пенезића сам упознала још четрдесете, на једном илегалном састанку СКОЈ-а. Мене је Партија пребацила у Рудо, крајем четрдесет и прве, где смо се поново срели. Распоређена сам у санитетску службу Врховног штаба и примљена у Партију неколико месеци касније.

Дође Крцун, јер га више не могу назвати – другом, и грозим се те речи! Повери ми “најсветију партијску дужност”, како је рекао. Дужност да, као комуниста и докторка, помогнем у “демаскирању злочина Драже Михаиловића”.
Властити срам.

Накостреших се од страшне мржње на спомен тог имена. Оно је за мене било симбол издаје, клања, свега сатанског и животињског. Вест да је монструм ухваћен произвела је у мени делиријум среће коју сам, и као жена, те вечери поделила са Крцуном. Учинила сам то у заносу, као пијана, и много више страствено и успаљено као комуниста, него као девојка. Донео ми је медицинску литературу о дроги “мескалину”, уз напомену да је дејство потврђено у пракси над “издајницима светског комунизма”. Мислим да је споменуо Зиновјева, Камењева, Тухачевског и још нека имена којих се сада не могу сетити. Рече да је “мескалин” дао “изванредне резултате” и у нас, приликом ислеђивања наших народних издајника. Михаиловић ће тај ментални и нервни отров добијати у инјекцијама, јер тада најбоље делује. Од мене се, нагласио је, захтева једино да дајем инјекције, а справљаће их специјални стручњаци.

Моја обавеза је да убедим “пацијента” у тешку болест и тада ми је Крцун дао и већ припремљен назив непостојећег бакцила на измишљеном латинском језику. Морам да будем нежна, али и службено строга, у односу са Михаиловићем како би он стекао пуно поверење у мене. Поверио ми је и то да је Михаиловић рањен у стомак, приликом заробљавања, као и да је задобио низ других повреда. О тим повредама, међутим, не смем никоме казати ни речи. Не смем никоме поверити ни да лечим Михаиловића. То знамо само “црна земља, он, ја и још неколико другова”. Пристала сам, наравно. Са одушевљењем и неописивом провалом поноса што је Партија одабрала баш мене.

Ова исповест пред собом налаже ми да кажем и ово. Крцун те вечери, нити ма када касније, није изговорио пуно име и презиме своје жртве. Понекад би рекао “Дража”, и то са видљивим гађењем, а најчешће је користио изразе: “издајник”, “злочинац”, “слуга буржујска”, “ђубре четничко”, “великосрпски олош”. Мрзео је све четнике и сваког ко је имао ичег додирног са њима, али Михаиловића је мрзио друкчије. Дивље, неурачунљиво, уз животињску жељу да га он, лично масакрира.

Што се мене тиче, морам признати да сам, 23. марта, кад сам први пут видела свог пацијента, такође буктала од мржње према њему, и у својој памети и у срцу. Гадило ми се и да га погледам. Сад, после скоро четири месеца свакодневног виђања са њим, ја осећам само властити срам. Он је, можда, у нечему грешан и крив, мада не знам тачно у чему, а ја сам злочинац по свему. Тровала сам ум и разарала осећања једног, пре свега, доброг човека.

На страшном суду, на сваком суду, могу се заклети у његову доброту. Није умео да мрзи. Никога. Чак ни Крцуна, без обзира на животињски злочин који је над њим починио. Ја сам дознала шта су му учинили негде почетком априла и од тада се у мени све ускомешало. Нека је – размишљала сам – хиљаду пута злочинац, али пећи му пацова на утроби и самлети му цело тело у затворској ћелији, то је више него дивљаштво и на то нико нема право. Михаиловић није никада спомињао своје муке.

Михаиловић није никада спомињао своје муке. Напросто, он се стидео, али не својих патњи него сазнања да људи могу бити толико зли и да то зло постаје систем владања. Раздирали су га тај стид и страх од пакла кроз који ће проћи стотине хиљада, односно ми сви.

Није знао да га трујем. Веровао је да га лечим и да је обамрло памћење последица болести. Истовремено, желео је да се процес оконча што пре, не знајући да је управо “мескалин” производио обоје: и хаос у свести и одсуство сваке воље за отпором.

Мене је 23. марта, када сам га видела први пут, шокирала свежина, јасноћа и лепота његових мисли. Мрзела сам га и дивила му се, у исти мах, нестрпљиво ишчекујући да “мескалин” све то наруши и прекрати надмоћност масакрираног непријатеља над мојим партијским узорима и светитељима. Да му нису, да му ја “мескалином” нисам разорила мисли и вољу, он би тријумфовао на суђењу. Заправо, убили би га већ одавно, јер му на мегдан поштеног суђења они изићи не би смели. Раскољников Достојевског стално је навраћао до места свог злочина. То је разлог због којег, да би прикрио злочин који га је подсвесно мучио, судија Ђорђевић пита сенку од Михаиловића: “Да ли је у истрази поступано коректно према вама?” Полуонесвешћена жртва, којој се интимно жури у смрт, одговара: “Поступак је био добар”. При том је, могуће, мислио на ко зна који поступак и ко зна према коме.

Он се није сећао готово ничега, чак ни месеца кад је почео Други светски рат. Била сам у судници, њему иза леђа, али не као лекарка, у белом мантилу, него као девојка са села. Тако сам била и одевена. Сва публика састављена је од поверених кадрова Партије. Један писац, одевен у радничку блузу, гађао је Михаиловића чичковима. На вешти миг тужиоца, или судије, на њихов повишени глас или претеће уперени прст у оптуженог, ми у сали, ми који смо глумили народ, скакали смо помамно и урлали као руља у римском Колосеуму, кад су гладни и разјарени лавови растрзали децу хришћана.

 

Да остане записано и ово

 

Међу стотинама сведока, унапред одабраних, који су сви псовали Михаиловића, појавила се и једна хероина. Вукосава Тркуљац. Запамтимо сви ово име. Ословила је Михаиловића са: “Господине ђенерале!” Председник суда је, ужаснут, викнуо: “Није он никакав ђенерал, већ оптужени!”

Можда је та жена имала намеру да одрецитује научено сведочење, али се, одједном, у њој све преломило. Одговорила је: “Он је оптужен од ваше Партије, и ваше силе, а не од мене!” Поклонила се Михаиловићу. Ми, народ, скочили смо као опарени врелом водом и заурлали: “Напоље, курво! Напоље, бандо!”

Тога дана донела сам одлуку. У великој потаји припремила сам шприцеве какви су били они пуњени “мескалином”, које сам добијала у Крцуновој лабараторији. Напунила сам их обичним витаминским раствором.

Нема признања ни покајања које може да ме одбрани од себе. Рећи ћу и нешто ужасно што ми, овог трена, паде на памет. Знала сам, знали смо сви ми да наша идеја не води у рај него у мучилиште. Писало се о злочинима у Русији пре рата, о њима су говорили најумнији људи, али ми нисмо веровали, ми нисмо хтели да верујемо. На тајним скуповима СКОЈ-а, одобравали смо и ликвидацију првих глава наше Партије у Москви и, без трунке сумње, прихватили да је реч о троцкистима, петој колони, издајницима. Где нема сумње, не може бити ни памети. Ми смо сви идиоти.

Овим повлачим речи од малопре да су наши снови били невини. Наши снови су од крви. Од лудила. На моје очи, баш у партизанима, стрељани су и маљевима убијани сељаци, попови, ђаци, трговци… Пуне су јаме наших честитих идеала и невиних снова. Која невиност и због чега? Зар због тога што сам, и као лекар, интимно веровала да је Стаљин бесмртан, да он, ни биолошки, не може умрети?!

 

 

ИЗВОР: Магацин