Дакле, Османско царство је освојило Србију у 15. вијеку. Тако је отпочео један од најтежих периода српске историје. Са Османлијама је дошао и нови систем, и нови господари. Ипак, у почетку, Османлије нису уништавале локалну аристократију већ су им давали прилику да наставе свој рад у новом систему. То је довело до интересантног феномена: хришћанских спахија. У области Крушевца, Топличе и Дубочице, од 74 тимара, 8 их је припадало хришћанима. Иако видимо да се већ неки посједи одузимају хришћанским земљопосједницима и дају муслиманима, не можемо негирати постојање хришћанских тимара. Додуше, хришћански тимари су често били мање вриједни од оних муслиманских. Тако од 14 тимара у звечанској области, тачно пола је припадало хришћанима. Али, укупна вриједност ових 7 хришћанских тимара је износила 7,786 акчи, док је вриједност 7 муслиманских тимара износила 22,120 акчи. У области Јелеч ситуација је била слична. Од 67 тимара, 26 су имали хришћани, али опет је вриједност хришћанских тимара била доста мања. Неке хришћанске спахије знамо и именом. Тако су рецимо извјесни Милутин, Влајица и Радан имали тимаре као поданици Иса-бега Исаковића. Из области Скопља, познајемо још двојицу спахија хришћана: Доминика и Костадина. Укупна вриједност њихових тимара је износила 2538 акчи, а просјечна вријеност муслиманских тимара у истој области је износила 9053 акче.

Из 1455. имамо и податке за стару област Бранковића. Од 173 тимара, 25 припадају хришћанима. Међутим, од укупне вриједности свих тимара у области Бранковића, свега је 4,5% отпадало на хришћанске посједе. Најбогатији хришћански спахија из ове области је Богосав, чији је тимар доносио приход од 6,288 акчи, док је најбогатији муслимански спахија био један Умур, чији је тимар имао вриједност од 27,470 акчи. У Босни је био велики број хришћанских спахија. Подаци из 1468. нам говоре да је од 255 спахијских тимара, 117 припадало хришћанима. Међутим, пошто је већина тих хришћанских тимара било власништво више особа тј. више хришћанских спахија, број хришћанских спахија је у Босни био већи од броја муслиманских спахија, и то 202:159. Ту се издваја тимар Вукића Ненковића у вриједности од 4,071 акче. Интересантно је што имамо и примјер да браћа дијеле тимар, а да један брат буде муслиман, а други хришћанин. Тако у области Осанице имамо браћу спахије, Јусуфа и Владисава. У области Милешеве имамо тимар који дијеле отац хришћанин и дјеца муслимани тј. отац Радан са синовима Мустафом, Ахмедом и Мехмедом.

У Смедеревском санџаку на крају 15. вијека, око 50% тимара су држали хришћани. Ту проналазимо и један хришћански зијамет. Зијамети су иначе били посједи већи и вриједнији од тимара. Тај хришћански зијамет је припадао особу по имену Лугомир. У области Браничево, налазимо да се 52% свих тимара налази у хришћанским рукама, међутим тај проценат ће се све више смањивати. Ако бисмо гледали генералну ситуацију, велики број хришћанских спахија се налазио у пограничним областима Османске царевине, док се њихов број смањио што се више улазило у унутрашњост. Појава хришћанских спахија је добар примјер да су се многи стари земљопосједници радо приклањали новом систему да би сачували своју имовину. Исто тако то нам говори доста о самим Османлијама. Иако их често представљамо као источњачке варваре који су дошли, запалили и уништили српску земљу, таква слика не може бити потпуно тачна. Османлије су у почетку сарађивале са старим племством, чували су њихове посједе како би олакшали промјену система. Иначе је османски период српске историје још увијек доста непознат, једним дијелом и због хаоса који је настао након пада Србије, а дијелом и због одређених предрасуда које ми имамо према том периоду.

Извор: Историја Срба