Вудро Вилсон је симбол космополитизма, а не Матија Губец. И тиме је прича са такозваним интелектуалцима, задња пошта „друга Србија“ завршена, а њихово лажно пуштање суза над кваизијугословенством окончано. Нарочито оно да моја маленкост из назива београдских улица уклања све топониме који подсећају на бившу државу.

Управо у јеку њиховог оркестрираног нарицања, велики боксер Мате Парлов, један од највећих спортиста коју је Југославија имала, добио је улицу у Београду управо на мој предлог, када је Београд недавно био домаћин Светског првенства у боксу. Парлов је био олимпијски првак, европски и светски шампион у професионалном боксу, а Београђани су га сматрали својим најрођенијим, као што је и он, највећи, узвраћао ту љубав, освајајући шампионате на београдским ринговима. Мате, рођен у у селу Ричице код Имотског у Хрватској, наш Београд је сматрао својим градом, као што је његов био читав свет.

  • Како ја, као првак света могу бити националиста – говорио је Парлов. По избијању крвавог грађанског рата у Југославији, Мате се изоловао у свом кафићу у Пули и није желео да учествује у њему. Он, сам, против свих, у успламтелој Туђмановој Хрватској, која је протерала више од пола милиона Срба, остао је човек и светски шампион. Зато му је Београд узвратио вечним поштовањем.

Генетски модификовани Југоносталгичари, а не они искрени, као што је то био светски првак у боксу, са снажним директима и огромним срцем, нити разумеју нити могу да се помире са чињеницом да је Београд одавно главни град Србије и да кроз његов крвоток – његове улице, теку имена Тина Ујевића, Антона Густава Матоша, Ивана Горана Ковачића… Велики песници били су далеко изнад националних подела, бројања крвних зрнаца и генетике.
Како објаснити хору нарикача да су Ујевић и Матош били Хрвати који су стварали у Београду, а Иван Горан Ковачић написао најпотреснију поему „Јама“ о страдању Срба од усташког ножа? Смета ли вам Ковачић у вашем попису имена и топонима, или се не уклапа у ваш антисрпски свет?

Неће бити да грешим, док шетам Македонском улицом или пролазим поред Палате „Албанија“ или Љубљанском улицом. Хоћемо ли икада престати са националним мазохизмом и самопонижавањем? Пример Љубљане је илустративан. Најпре су укинули, а потом, на мој предлог, вратили Београдску улицу. Наша престоница је у том чину видела пружање руке помирења и уважавања. Прихватили смо је са задовољством.

Примећујем да поменути хор, вероватно заслепљен сузама, не примећује у свом фејк космополитизму, који прераста у провинцијализам, да су остављене све улице по топонимима из Хрватске где живе или су живели Срби. Тако су остале Барањска, Личка, Вуковарска, Далматинска, Дубровачка, Корудунашка, Динарска, Книнска, Петрињска, Глинска… Или њихова истина станује негде другде, па те области Хрватске који су сада пусти, јер у њима више нема Срба, сматрају прецртаним како за Хрватску, тако и за Београд и Србију. Разлика између њих и нас је управо у томе: ми не делимо људе и топониме по пореклу, већ по делима, људскости и историјским чињеницама.

Дубовник је посебна прича, јер је није само остављена Дубровачка улица, већ је додељено више улица дубровачким Србима. Тако споменик добија дубровачки Србин Матија Бан, а улице су добили знаменити Дубровчани који су били Срби као што су Медо Пуцић, Дум Иван Стојановић, Луко Зоре, Никша Гради и Антун Фабрис. Зашто би било коме сметала истина да је Дубровник и српски и чинили надљудски, а рекао бих и нељудски напори, да се она сакрије или оспори?

Зато се Београд не одриче ни Ујевића, ни Матоша ни Ковачића ни Мате Парлова, као што се не стиди, већ промовише српску историју и њен средњи век који се на жалост уплаканог хора, простирао до Дубровника, Далмације, Книна, Петриње…
Ако космоплотизам по тактовима уплаканих подразумева одрицање од српске историје, Стефана Немање или деспота Стефана Лазаревића, по којој је награда града Београда добила име, то потврђује колико је њихов ангажман лицемеран, јер док њихова жалопојка траје, Београд је добио булевар Вудро Вилсона, одајући поштовање некадашњем америчком председнику, великом пријатељу Србије и српског народа. Пре неколико дана, улицу у Београду је добио и некадашњи амерички амбасадор у Југославији, легендарни дипломата Џорџ Кенан. Он је жртвовао своју каријеру, бранећи интересе Југославије у којој је службовао. Београд га није заборавио, јер је то одлика и доказ захвалности нашег града и свих Београђана према нашим пријатељима, без обзира на веру, националност или мисију коју су обављали.

Ожалошћени хор оплакује војводу Хрвоја и Матију Губца, а сметају им Стефан Немања, деспот Стефан Лазаревић, Вудро Вилсон и Џорџ Кенан. Уверен сам да Београђани знају који људи и које улице њихов град чине светском метрополом. Смета ли им и легендарни новинар Боград Тирнанић, писац књиге “Београд за понављаче” и улица коју је добио?

Кладим се да би Тирке послао мали, тужни круг душебрижника на поправне часове етике, људскости и логике!

Пише: Горан Весић

Leave a Reply