Како се овај карантин COVID-19 отегао, све више и више појединаца и предузећа прелази на безготовинско плаћање (ради практичности и у такозваном напору да се избегне ширење коронавирусних микроба), баве се онлајн трговином или користе дигиталне облике валуте (банковне картице, дигиталне новчанике итд.). Као резултат тога, готовина више није примарна.

Па ипак, постоје и други, још битнији разлози за преобликовање друштва: безготовинско друштво се лако надгледа, контролише, лако се њим манипулише и ограничава.

Све то иде у прилог светским владама. У том циљу, влада и њени корпоративни партнери у злочину већ неко време воде суптилни рат против готовине.

Он представља усклађену кампању за преусмеравање потрошача ка дигиталном начину трговине који се лако може надгледати, пратити, табеларно приказивати, шпијунирати ради података, хаковати, отети и запленити кад је то неопходно.

Као рат против дроге и рат против тероризма, овај такозвани „рат против готовине“ продаје се јавности као средство борбе против терориста, дилера дроге, утаје пореза и сада пандемије COVID-19.

Дигитална валута пружа влади и њеним корпоративним партнерима крајњи метод праћења, контроле и кажњавања.

Последњих година, само поседовање значајне количине новца могло би вас означити као некога ко се бави сумњивим активностима или као криминалца.

Образложење (од стране полиције) је да готовина представља средство илегалних трансакција, с обзиром на то да их је теже пратити, може се користити за плаћање илегалних миграната и ускраћује влади њен „део“, па ће одузимање папирног новца помоћи у спровођењу закона и у борби против криминала, али ће и помоћи влади да оствари више прихода.

Ову причу није тешко продати, а и саме владе су постале велики мајстори у томе да грађане натерају да раде управо оно што саме желе.

Такође, није тешко продати с обзиром на растући број припадника дигиталне генерације, којима је технологија друга природа и који користе своје мобилне телефоне за плаћање рачуна, куповину робе и пренос средстава.

Не тако давно, процењено је да ће паметни телефони потпуно заменити готовину и кредитне картице до 2020. године. Тачно како је речено – све већи број предузећа улази у безготовински систем, укључујући одређене авиокомпаније, хотеле, компаније за изнајмљивање аутомобила, ресторане и малопродају.

У Шведској чак и бескућници и цркве прихватају дигитални новац. И не ради се само о новцу. Све већи број држава тражи да се усвоје дигиталне возачке дозволе које би се налазиле на вашем мобилном телефону.

Упркос свим предностима које уживамо у дигиталном добу, тешко је помислити да свет без готовине значи почетак краја за оно мало приватности што нам је остало.

А када се каже приватност мисли се на оне ствари које су изузетно личне и о којима нико не треба да зна, а поготово не влада и њена ситна бирократија. Оно што је још неминовно је да је до сада свака технолошка погодност која нам је олакшала живот постала и наша Ахилова пета, чинећи нас рањивијим на нападе хакера и владиних агената.

Сведоци смо колико ће државним агентима бити лако да манипулишу дигиталним новчаником ради сопствене користи. Министарство унутрашње безбедности омогућује полицији не само да утврђује стање било које картице, већ исто тако и да замрзне и да одузме сва средства на картицама.

Пол Крег Робертс – који је био помоћник секретара Трезора за економску политику у администрацији Роналда Регана – јасно је дао до знања да рат против готовине значи дати влади крајњу контролу над економијом и потпун приступ рачунима грађана.

Ова тежња за уклањањем новца део је већег глобалног тренда вођеног од међународних финансијских институција и Уједињених нација који трансформише нације свих величина, од најмање нације до највеће, најнапредније економије и, нажалост, више нема назад.

То би значило одбацивање свих оних дигиталних предности, без којих, готово да не можемо да функицонишемо.

На нашу штету, ми практично немамо контролу над тим ко приступа нашим приватним подацима, како се они чувају или како се користе.

Да ли смо уопште икада имали, остаје питање. Међутим, у смислу наше преговарачке моћи о правима на дигиталну приватност, ми смо сведени на јадан, незавидан положај у којем се можемо само надати и веровати да ће они који су на власти поступати са нашим подацима с поштовањем закључује Џон Вајтхед за rutherford.org.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here