Доконе домаћице, спремне да последњи динар кредита уплате за Лунину победу или да пусте сузу због судбине Александра и Давида. Несрећне сплаваруше које ће, полуголе, објавити селфи да би им се на инстраграму јавио какав фудбалерчић у покушају или татин син са лепим возним парком. Набеђени клинци, са опасним тетоважама, на стериодима, који троше мамине паре да извуку линију белог, убеђени да их то чини великим.

Лопови са краватама који се представљају као бизнисмени и држе предавања о привреди, док мобингују оне испод себе и перу биографије паралелно. Ако читаш ово, а читаш, ниси из тог света. И знаш шта? Ниси сам. Ниси чак ни усамљен. Ни мањина. Ти си већина у овој земљи: земљи честитих, поштених, квалитетних, вредних људи, који у свету диригованих и прљавим капиталом контролисаних медија, остају изоловани у мраку, док су ти скупи светионици уперени у шаку горе описаног јада. Већина си и када би та већина имала свој грб, на њему би у гарду, борбен и пркосан као увек, био Немања Уверић. А, ти, ето ниси ни чуо за њега, кад смо већ код медија.

Он такође није из те приче – из своје је. Твоје. Нормалне. Победничке. И, да недостајао му је претходних година октагон, али је утисак сваког ко га је макар једном гледао, да је више он, баш такав, непоновљив, недостајао октагону. И када је Уверић у питању, нити је октагон терен, нити је ММА спорт: не удара он противнике, премда то уме добро урадити и не нокаутира ривале, премда је по томе познат.

НЕМАЊА УВЕРИЋ - Наша прича 1Сваки ударац суботичког краља октагона, момка омиљеног међу пријатељима, неког ко је вазда спреман заштити слабије, заправо је ударац управо у ту накарадност: док пролива зној и крв са грбом Србије на себи, он заправо удара у све те лажне вредности, антивредности, удара у све наопако. И сваки његов ударац, тако мали, а опет тако велики, тако ситан у глобал, а тако моћан, јесте ударац за нас: свака његова песница је и твоја.

Туче, за све оне који раде поштено, за све оне који знају шта вреди и који се не одричу тога што вреди, па макар их хиљаду пута убеђивали да је популарно другачије; туче за исправно, часно и нормално; туче у сваку аномалију, сваку болест и сваки промашај. И зато Уверић није само спортиста: он је симбол. Док има Уверића, има наде.

А, баш тај Уверић, ходајућа нада са рукавицама, баш тај Дон Kихот у октагону, враћа се спорту: 7. Септембра у суботичкој Хали спортова бори се против Бразилца Kарлоса. Буди тамо због њега, јер је он на “терену” због тебе. То је наша прича!

Томо Ловрековић

loading...

Оставите одговор