Ова књига односно зборник необичног назива још један је показатељ огромне и јединствене културе српског народа и нешто по чему се Срби поново издвајају у православној васељени, а такође и међу Словенима и другим европским народима.
Не постоји еквивалент нашем Србљаку ни код једног другог братског православног народа (не постоји Бугарак или Румунак и сл.), а тешко је нешто слично пронаћи и међу другим номинално хришћанским народима. Да не помињемо новоизмишљене нације попут Украјинаца, Белоруса, Црногораца или Македонаца. Само име овог зборника ”Србљак” указује на његову неодвојивост од српског духовног и културног наслеђа.

Србљак представља посебну врсту богослужбеног (минејског) зборника који садржи оригинална дела старог српског црквеног песништва. У овом зборнику се заправо налазе оригиналне црквене службе и житија посвећене искључиво канонизованим Србима светитељима.

Не знамо да ли је било старијих Србљака, но најстарији помен Србљака потиче из 15. века и начињен је у седишту наше помесне Православне Цркве, у манастиру Пећкој патријаршији у Метохији. Овај Пећки Србљак садржи само службе Светим архиепископима Арсенију, Јевстатију и Никодиму. Други најстарији Србљак је хиландарски који потиче с краја 15. а писање је завршено негде у првој половини 16. века. Овај Србљак садржи и службу Светом краљу Милутину коју је написао монах Данило Бањски, заатим службу Светом Ђорђу Кратовцу коју је саставио ”поп Пејо”, а ту је и служба Светом Петру Коришком. После служби следе житија Светог Стефана Дечанског од Григорија Цамблака, Мученије Светог Ђорђа (Георгија) Кратовца од попа Пеје, Житије Светог Петра Коришког од Теодосија, итд.

Један од најстаријих Србљака чува се у Народној библиотеци Србије и потиче из 1525. године. Ту је такође и Србљак из тзв. ”Грујићеве збирке” из средине 16. века који се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Из града Римника у данашњој Румунији (Râmnicu Sărat) имамо најстарији сачувани штампани Србљак 1741. године, настао према рукопису који потиче из манастира Раковца сачињеног 1714. године. Знамо да је било штампаних Србљака и раније, посебно у чувеној штампарији Божидара Вуковића Подгоричанина у Венецији у 16. веку, но они протоком времена и бурних догађаја на Балкану нису сачувани. Божидар Вуковић је штампао Србљак који је саставио јеромонах Мојсије из манастира Дечани и однео га у Венецију где је штампан у периоду између 1536. и 1538. године.

Најпознатији рукопис Србљака настао је у манастиру Раковцу у Срему 1714. Према том рукопису изишло је и прво издање Србљака на рускословенском језику које је приредио епископ арадски Синесије Живановић под насловом ”Правила молебнаја свјатих сербских просвјатеитељеј” који је такође штампан у Римнику (Румунија) 1761. године, а друго издање је штампано у Венецији 1765.
Група научника окупљених око чувеног српског историчара и академика Димитрија Богдановића сакупила је све српске службе настале од 13. до 17. века и укључила их је у двојезично издање Србљака (српскословенско и српско) које је као монументалан подухват објављено 1970. године у Београду. Нажалост, огромна већина Срба није у стању изворно да чита своје древне текстове на свом српскословенском језику, па је двојезично издање било неопходно. Ово издање има и књижевне и научне прилоге и представља комплетан преглед спрске црквене књижевности посвећене српским светитељима до 17. века.

Обједињавање литургијских служби и житија у част српских светитеља у јединствену књигу ”Србљак” био је један од најзначајнијих књижевних догађаја у Србији у време турског ропства. Службе српским светитељима уносиле су се у почетку у постојеће зборнике дневних служби зване ”минеји” или ”месецослови”. Међутим са временом, почиње да се устаљује у празничним службама тзв. ”српска литургијска песма“. Не зна се кад је дошло до издвајања служби српским светитељима из ”минеја” у засебан зборник, нити тачно када и како је тај зборник добио име ”Србљак”.

Србљак је, дакле, писан у току читавих осам векова постојања српске књижевности, од Савине Службе Светом Симеону Мироточивом с почетка 13. века, до данас када обухвата службе настале у 20. веку. Ниједан век није прошао, а да није дат неки прилог Србљаку. Од српских црквених писаца 13. века до из кога потиче чак 10 служби па све до Стихире Светом кнезу Лазару коју је написао Кипријан Рачанин крајем 17. века ови текстови и службе спадају у врхунац црквене књижевне уметности у Европи. То је последња служба националном светитељу настала у оквирима традиције старе књижевности. Стихира Светом кнезу Лазару сматра се за последње дело старе средњевековне српске књижевности. Након ње је у Србљак уврштено још 14 служби написаних у периоду од 18. до 20 века.

Као црквена обредна књига Србљак је српски месечник тј. национални минеј. У њему се током литургијске године обележавају спомени на домаће светитеље. Поредак служби у књизи је календарски. На пример, у Србљаку се наводи за одређене дане у месецу следећи уводи: ”Месеца јануара 14. спомен Светога оца нашег Саве, првога архиепископа и учитеља српскога“ или ”Месеца октобра 28. спомен преподобног оца нашег Арсенија архиепископа српског“ или ”Месеца децембра 2. спомен међу светима блаженог цара Уроша, младога мученика“, итд.

Србљак карактеришу истовремено верност ромејским литургијским и књижевним узорима, а такође и увођење националне идеје као иновације која је надахнула како састављање појединих служби тако и њихово сакупљање у посебан зборник.
Србљак је јединствен у томе што се у њему појављују и националне теме, у којима се говори о судбини ”Отачаства” и српског народа. Тако на пример у временима националног напретка Светитељи се моле да још више утврде своје Отачаство, да га чувају у миру и Божјој милости, а у страдалним временима њима се упућују молитве за помоћ и спасење. Родољубиво осећање у службама свакако чини врло значајан елемент њиховог деловања на вернике. Службе из Србљака су остваривале утицај на верни народ тако што су у њима подједнако јачале и верска осећања и националну самосвест.

Србљак је значајан и због тога што су житија и друге књиге биле ретке и до њих се тешко долазило. С друге стране, црквене службе у Србљаку су се стално слушале у цркви. Слушали су их сви, и писмени и неписмени, и свештеници и мирјани. Српски народ је, другим речима, у тачно одређене дане у години, поред свега осталог, могао да слуша и свете речи о најодабранијим људима из властитог рода. И то слушање се понављало сваке године у исто време, а понављање порука из корпуса ове црквене књижевности утврђивале су одређене народне вредности у души слушалаца постајући важан део њиховог културног и националног идентитета.

Из Србљака је настала и једна од најлепших химни нашег црквеног стваралаштва ”Стихира српским светитељима”. Знамо да су први хришћански светитељи српског рода били Света Петка и Свети кнез Јован Владимир, но писац Стихире митрополит карловачки Јован Ђрођевић (1700-1773) је у својој изузетној химни покушао да обухвати и похвали велики број српских светитеља.

Митрополит Јован је у своју химну српским светитељима убројао: Светог Симеона Мироточивог; Светог Саву; Свете краљеве Стефана Првовенчаног (Симон) и Владислава; Светог архиепископа Саву II; Свете краљеве Драгутина (Теоктист) и Милутина; Свете архиепископе Никодима, Данила и Евстатија II; Светог краља Стефана Дечанског; Светог цара Уроша; Светог кнеза Лазара; Свету краљицу Јелену Анжујску; Свету кнегиња Анастасија; Свету деспотицу Ангелину; Свете деспоте Ђурђа (Георгија), Стефана Слепог Максима и Јована; Светог Петра Коришког; Светог Јоаникија Девичког; Светог Прохора Пчињског; Светог Јована Рилског; Светог Наума Охридског; Светог кнеза Дмитра (Давида); Светог Гаврила Лесновског; Светог Илариона Осоговског; Светог Јефтимија Дечанског; Светог Нестора Дечанског; и Светог Василија Острошког.

Овде можете да послушате Стихиру српским светитељима карловачког митрополита Јована у изведби дечанских монаха.

--

1 KОМЕНТАР

Leave a Reply