Станислав Сондермајер је рођен у Београду као син хирурга Романа Сондермајера, санитетског пуковника, и Станиславе. Као ученик шестог разреда Друге београдске гимназије пријавио се у добровољце по узору на старију браћу Тадију и Владислава. Док су се мушкарци спремали за фронт, дечак је стао пред оца тражећи да крене и он, али због својих година дозволу није добио.

Дечаци су много волели Српство и Србију и због тога су без поговоре и отишли у рат. Мали Станислав и поред очеве забране, бежи у рат где се пријавио негде код Шапца. Учествовао је у великој Церској бици. Из те битке се никада није вратио, погинуо је четири или пет дана по доласку. Одређен је да буде на служби у позадини, али дечак је преклињао да му се учини част да уђе у борбени ред. Његово страдање са пушком у руци сматра се једним од најемотивнијих страдања икада. Толико је било болно да за гледање, да је изазвало сузе у очима готово свих ратника. У борбама код села Добрић, 5. августа 1914. године погинуо је најмлађи јунак Церске Битке, Станислав Сташко Сондермајер. Жене, сестре, мајке села Богосавац, изашле су на бојиште и нашле тело младог дечака у малој морнарској униформи. Узеле су га, донеле у центар села и сахраниле на месту где и данас почива. У блузи погинулог дечака пронађен је дневник умотан у марамицу у којем описује како га је поразила смрт мајке два дана после мобилизације као и атмосферу на фронту. Његов разредни старешина Миодраг Ибровац записао је о Сташку Сондермајеру:

„Од срца жаљен, млад, а тако славан, мали јунак Трећег коњичког пука борави вечни сан на пољу части“.

loading...

Оставите одговор