Један бивши високи официр наше војске, који је заклетви коју је дао и држави којој је служио био толико „веран и одан“ да је лишен чина који је имао и из исте те војске отпуштен као недостојан, чини ми се да му је презиме Стојадиновић, а који је у међувремену сам себе убедио да је новинар, писац и сатиричар – у својој колумни коју редовно пише и објављује у једном тајкунском медију, финансираном новцем опљачканим од грађана Србије – бавио се, поред испољавања патолошке мржње према Александру Вучићу (што и иначе чини у сваком свом тексту), и мојом маленкошћу.

Непосредан повод да се таква „морална громада и мерна јединица за часност и честитост“, каква за себе именовани мисли да јесте, бави мноме – био је мој прошлонедељни поступак – односно јавно изражавање подршке пријатељу, Андреју Вучићу, оболелом од вируса Ковид 19, уз жељу за брз и успешан опоравак.

Начин на који сам то учинио, мајица – чији сам дизајн и форму сам осмислио и дао да се, као уникатна, изради – посебно је „инспирисала“ овог „носиоца највишег српског одликовања за сатиру“ (како сам за себе воли да каже), па се, ето, стога одлучио и да ми, са свог „светачког, безгрешног и само истини, правди и праведности посвећеног трона“, удели мало пажње, и подучи ме и поучи шта је право и истинско, искрено и одано пријатељство.

Узимајући све у обзир – не знам да ли је баш дотични позван и квалификован да о теми истине, искрености, оданости и лојалности икога подучава и дели поуке, јер се нешто не сећам да је икада писао о томе да је тајкун који га плаћа опљачкао грађане Србије, да је својим штеточинским деловањем, тај његов, ваљда „пријатељ“, који га плаћа, док је био перјаница бившег режима, будзашто распродао све што се могло у Србији распродати, да је стотине фабрика затворио и хиљаде људи оставио без посла и средстава за живот, да није изградио ни метар пута или бар квадратни метар нове болнице, школе или неке друге јавне установе (изузимајући онај вишекртано преплаћени мост, који је заправо био само још један од лоповских подухвата у његовом пљачкању грађана Србије).

Не сећам се да је врли литерата икада и једно једино словце забележио о лоповлуку, нераду и нестручности, о бахатости и осионости, о политичком мурдарлуку и јаловој безидејности припадника бившег режима, а нарочито не о свом послодавцу, Драгану Ђиласу. Наводна понизност, коју апострофира и над којом ламентира у свом тексту, приписујући ми је, у његовом случају ваљда има неки „виши“, никако не лукративни разлог – изгледа стога што је овај „сатирични морални мач Србије“, у својој мржњи према Александру Вучићу, све друго заборавио, што је намерно заборавио, још од оно ономад, док је још пуковник био, шта значи бити искрен и прави пријатељ некоме.

Било како било, можда би „свезнајући и на неправду и неистину осетљиви“ књижевно-политички делатник и припадник секте „Мрзимо Вучића“ могао самог себе да искрено запита, ако му то таштина и обавезе према ономе ко га плаћа дозвољавају – чији је он „покретни транспарент“ и какву то лаж, и колику (не мислим на ону исказиву у милионима сакривеним на тајним рачунима на Маурицијусу и ко зна где све не), брани и оправдава. Као и да ли је, у својој „моралној супериорности“ баш толико чист и безгрешан, ако му истина зависи од милостиње и бакшиша које му удељује један лажов и лопов.

Зоран Ђорђевић

члан Председништва Српске напредне странке

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here