Војнополитички коментатор Мирослав Лазански у свом ауторском тексту открио је како тврди највећи блеф НАТО-а током бомбардовања Југославије 1999. године.

На 20. годишњицу агресије НАТО-а на СР Југославију још увек постоје дилеме да ли је НАТО планирао и да ли је уопште тада био у стању да изведе и копнену инвазију на нашу земљу? За коју су се, иначе, највише залагали Британци. Односно, како би текао развој догађаја да није било војнотехничког споразума у Kуманову?

Лазански је у свом тексту који преносимо све до детаља објаснио:

Трец́а фаза ваздушних удара НАТО-а обухватала је како војне тако и цивилне циљеве, све у настојању да се сломи морал становништва и присили политички врх СРЈ на капитулацију. Истовремено су у јавност западних земаља пуштане вести како је план копнене инвазије НАТО-а у завршној фази. Улогу убеђивања Слободана Милошевиц́а како је то реалност одиграли су, нажалост, и неки тадашњи југословенски генерали. Ствари су, ипак, стајале битно другачије. Главни проблем НАТО-а у било којој верзији копнене офанзиве против СР Југославије биле су логистика и географија. Из Албаније, у то време, према Kосову ишла су само два лоша пута. Македонија је јавно саопштила да нец́е дозволити употребу своје територије за копнени напад на СРЈ, иако је Скопље тада било разапето између амбиције да постане члан НАТО-а и спознаје да би напад на Југославију из Македоније изазвао хаос у Македонији.

Из Хрватске и из БиХ тешко се стиже до Kосмета, јер тај су простор браниле снаге југословенске Друге армије. Проблеми за НАТО били су и у Грчкој, јер лука у Солуну била је често блокирана.

Британци су онда предложили план општег напада из свих могуц́их праваца: из Мађарске дуж Дунава према Војводини, из Хрватске и Босне дуж Дунава и Саве према Београду, из Албаније и Македоније према Kосмету, из Бугарске према Нишу и Бору. Управо због могуц́ности истовременог напада НАТО-а по свима, војска Југославије је по принципу кружне одбране главнину својих снага и стратешку резерву држала јужно од Београда, западно од реке Мораве, северно од Kосмета, источно од Црне Горе, око Kрагујевца и Kраљева.

Радикалан план инвазије НАТО-а предвиђао је концентрацију трупа у Мађарској, али је проблем био транспорт снага преко неутралне Аустрије и Словачке, која тада није била чланица НАТО-а. Генерали у Вашингтону и у Лондону знали су да су југословенске снаге подручје између Дунава и Тисе минирале, да на том простору Београд има снажне противоклопне снаге, да су Нови Сад и Зрењанин јаке тачке отпора на путу ка Београду. Један правац удара НАТО-а требало је да иде ка Сомбору подржан и нападом из правца Вуковара. Но, ту је Дунав велика препрека, посебно на његовој јужној страни, која има стрме клисове, што отежава приступ нападачу. Осим тога, Војводина је испресецана речним токовима и каналима, а успешан модел одбране на том простору против непријатеља, који је и бројно и технички супериоран, бивша ЈНА је годинама припремала и увежбавала.

Kоначно, ту је и питање Београда. НАТО је разрађивао два модела за напад на Београд: модел Берлина и модел Будимпеште. Оба су модела скопчана са дуготрајном опсадом и тешким разарањима града. Тешко да би то прошло у свету и у Европи на крају 20. века.

У плановима НАТО-а за напад на Београд спомињала се и 10. брдска дивизија армије САД, која је тада била стационирана у Тузли и која би преко Бијељине требало да крене ка Београду подржана са две оклопне дивизије НАТО-а које би ишле из Мађарске. Трец́а дивизија НАТО-а кренула би директно из Хрватске и била би пешадијска.

НАТО генерали су процењивали да би Југославија у подручју Војводине могла за одбрану да постави укупно пет дивизија плус неке мање додатне јединице, док би за одсудну одбрану могле да се привуку још две дивизије, као и још једна из стратешке резерве.

НАТО би у нападу на том делу целокупног кружног фронта, или основице, имао у првом ешалону четири дивизије, док би две дивизије морао да постави ради одбране Македоније и Албаније за случај југословенског контранапада. Дакле, капацитети и потенцијали НАТО-а у јуну 1999. нису били довољни за копнену агресију радикалног карактера, јер за тако нешто било је потребно најмање 12 дивизија са пуном логистичком подршком. Да би се немачка војска припремила за ударе против Југославије из правца Мађарске требало би јој четири месеца, Американцима и Британцима шест месеци. То је временски норматив довлачења снага и логистике и време првог распоређивања по правцу могуц́ег борбеног наступања.

Одговарајуц́е копнене снаге за радикалну инвазију на СР Југославију, на просторима око наше земље, НАТО у јуну 1999. није имао. Четири, или шест месеци довлачења тих снага значи уц́и у јесен и зиму, а на таквим теренима тешка борбена техника не долази до пуног изражаја. Све приче и шпекулације о копненој инвазији биле су производ психолошког притиска и специјалног рата дезинформацијама како би се утицало на Београд.

Оставите Коментар