Kада би се поредио историјски моменат, а без претеривања или политичке хиперболе, не само да од онога којег Никола Kојо у “Селима” назива Ћопавим Загорцем нико није урадио више, већ је Вучић вишеструко и надмашио у датим околностима домете бравара за клавиром.
Обновљен суверенитет, фабрике, радна места, међународни углед, повлачења признања Kосова, мостови, пруге, аутопутеви, ојачана полиција, обновљена војска, модеран социјални програм, брига о наталитету – све су то одлике владавине првог државника после дуго, дуго времена.
Али, зашто је његов рејтинг несразмерно виши од рејтинга странке? Зашто постоји 15 до 20 процената разлике између симпатија народа према Вучићу и организацији чији је дојучерашњи председник био?
Одговор је, на жалост, веома јасан. Један човек, посвећен држави, посвећен народу и нацији, посвећен бољитку, не може временски и физички исконтролисати сваког функционера, појединца, локалну “буџу” и “баџу”, а притом знајући да уз себе има свега пар лојалних и посвећених попут Вучевића, Глишића, Вулина, Малог…
У међувремену, док он и они бију љуте државничке битке, неки су мислили другачије – неки нису мислили на нас, него на себе, користећи кишобран изнад себе у облику Вучића и ауторитет око себе у истој форми. Ти, који су до су се до јуче гребали за цигарете најјефтиније марке, данас пуше најскупље томпусе које им лоше стоје; ти, који су до јуче на црту узимали Зајечарца обећавајући конобарици да ће вратити, данас пију наскупљи виски, упознавајући се са тим да лед постоји и у форми коцке; ти, који су до јуче ишли у исцепаним тренеркама и мајицама Kомуналијаде, данас носе оне робне марке које и даље не знају да изговоре, а и које им, руку на срцу не стоје; ти, који су контролорима у бусу објашњавали да су заборавили показне, данас се крију иза затамњених стакала.
Ове приколице, просјаци без перспективе, који су преко ноћи постали кнежеви, аристократија на туђим леђима и племство на туђој муци, потпуно је однародовано, нелојално и ономе на чијем су имену створени, а надмено над оним чијим су гласовима створени.
Сутра би већина њих, попут несрећног Шормаза који је цео живот могао бтии само голман и онај који иде по лопту и воду, а данас би били центарфори, или Зоране која би остајала сама у ћошку кафане када момци одаберу боље рибе, а данас би да буде Наоми Kембел, веома радо одабрали Маринике, Ђиласе, Шолаке и оне који су опозиција Србији и желе да је униште, сведу на ниво колоније и то оне најјефтиније и најприземније. Било шта, само да сачувају богатство и привилегије.
Такви, дабоме, терају обичан свет од државотворне идеје, такви гаде борбу за пристојну и бољу Србију, такви прљају оно најчистије што се на нашој политичкој сцени појавило. А, таквих, на жалост има.
Зато је битно да када крене Покрет за државу, председник Вучић, уз лојалне сараднике и уз оне честите који су били у сенци због оваквих, поред државничког обуче и хируршко одело – и скалпелски прецизно одстрани овај канцер са здравог ткива.
Јер, онда су заиста снови граница. И изнад снова, чак. А, дотле, паразити обучени у дрес у који не верују, желе да нас врате у кошмаре. Пођеднако је битно изборити се са њима и пођеднако су нездрави као и ЦИА агентура која је ових дана размахала крилима, успаничена успоном Србије.
Тек ћемо расти, сигурни смо и још сигурнији у одлуке председника – али без тог терета на крилима.
Томо Ловрековић
