Послије жељезничког уговора са Аустроугарском, на ред је дошао и трговачки уговор. Међутим, поставило се питање: да ли ће Србија склопити царински уговор са Бечом. Либерална влада се овоме противила, она је видјела опасност у царинском савезу са Аустријом. Тачније, они су се плашили да би укидање царина довело до тога да аустроугарска роба уништи домаћу производњу, а плашили су се да би економско приближавање Бечу олакшало и евентуално политичко припајање. Аустроугарска се приликом склапања трговинског уговора понашала доста некоректно. У новембру 1878. забранила је увоз рогате марве због неке заразе која уопште није била проширена. У јануару 1879. царинска тарифа за свиње је повећана. Ово је изазвало кризу у Србији, па су многи трговци од владе тражили да се уговор са Аустроугарском склопи како би се трговина наставила. Србија наравно није могла пуно да учини. Аустроугарска није била вољна да уђе у преговоре са Србијом око трговинског уговора, па је 1879. Србија привремене трговинске уговоре склопила са Русијом, Италијом, Швајцарском, Белгијом и Уједињеним Краљевством. Ови уговори су били искључиво формални и требали су да покажу да Србија води самосталну вањску политику. Иначе, Србија није имала неких економских веза са овим државама.

ПАРАЛЕЛЕ СА ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ: Муке Србије са Аустроугарском исте као и данас! 1

Преговори око уговора са Аустријом су почели у јуну 1880. Међутим, било је проблема. Аустроугарска се позивала на један трговински уговор са Османлијама из 1862. Тај уговор се иначе односио и на Србију, која је тада још увијек била аутономни дио Османског царства. Србија је тврдила да тај уговор више не важи. Важно је напоменути да је још 1874. гроф Андраши тврдио да се тај уговор из 1862. никада није ни примијењивао у Србији. Дакле, Аустроугарска је 1874. прихватила да уговор из 1862. не важи у Србији, а сада 1880. тражи да се тај уговор поштује. Прилично контрадикторно. На крају је, 18.9.1880, Беч упутио Србији ултиматум у коме се тражило да Србија пристане на аустријске захтјеве. Либерална влада била је шокирана, а највише им је сметало то што се Аустрија према Србији није односила као према независној држави, прије као према колонији. Требамо имати у виду и погледе барона Хајмерлеа, новог аустроугарског министра вањских послова. Њему је сметало то што Јован Ристић истиче српску самосталност. Барон је хтио да покаже да је Аустроугарска ипак велика сила и да присили Србију да одлучи да ли је уз Аустрију или не. Ристић је схватао важност уговора са Аустријом, она нам је ипак била главни трговински партнер, али је тај уговор српски премијер хтио склопити на принципу равноправности, а не економског вазалства.

У јуну 1880. на мјесто министра финансија Србије долази Владимир Јовановић, особа коју је Беч сматрао својим главним противником у либералној влади. Ристић је подржавао Јовановића иако је то могло значити царински рат са Аустроугарском. Ристић је сматрао да Србија може издржати царински рат. Србија је имала једино руски ратни дуг. Могуће тешкоће за сељаке који не би имали гдје извозити своју робу и животиње нису превише занимале владу која се свакако залагала за протекционизам. Ристић је ипак знао да би нам добро дошла помоћ неке велике силе. Прво се окренуо ка Русији и понудио склапање трајног трговинског уговора, али Русија није била заинтересована. Ипак, једна друга сила је неочекивано Србији понудила помоћ: Британија. У априлу 1880. на чело британске владе враћа се Вилијам Гледстон који је имао позитивне погледе на балканске хришћане. Било како било, Ристић је сматрао да сада има Британију иза себе.

Ипак, Ристић се мало прерачунао. Тражећи савезнике споља, заборавио је да их тражи унутра. Српски земљорадници и трговци нису били за царински рат јер су се плашили шта ће бити са српском економијом ако Аустроугарска затвори границе. Опозиција је оптуживала Ристића да користи могућност царинског рата да угуши било какав политички отпор својој власти. Само су интелектуалци и занатлије подржавали царински рат, али они нису били довољно јак политички чинилац. А уз све то, против царинског рата је био и сам кнез Милан. Кнез је све више био уз Аустроугарску, а посјетио је и сам Беч. Кнез се сусрео и са самим бароном Хајмерлеом. Кнез Милан је барона увјеравао да је он искрени пријатељ Аустроугарске. Кнез је тражио да му се да 3-6 седмица да уреди ствар. Кнез Милан је, по повратку у Србију, покушао да приволи Ристића на своју страну, али безуспјешно. 14.10.1880. либерална влада пада. Новој влади кнез Милан је дао задатак да прихвати аустроугарске захтјеве. Кнез Милан је наставио са својом аустрофилском политиком, што је довело до оне чувене Тајне конвенције 1881.

Извор: Историја Срба

loading...