У лето 2000. године по Србији почиње да кола прича о понудама Слободану Милошевићу, разних међународних фактора, званичних и незваничних, да се повуче са политичке сцене.

И да му се обезбеди азил у иностранству, да негде у иностранству проведе остатак живота, ослобођен било какаве одговорности. Време ће показати да никакав званично формулисан предлог таквог садржаја није постојао. Постоје претпоставке и појединачна, неуверљива сведочења појединих лидера опозиције да је било таквих размишљања и иницијатива у појединим политичким или дипломатских круговима.

„Трилатерална комисија“, коју су чинили представници опозиције Србије, црногорске власти, и међународне заједнице, у којој главну реч води Ричард Гелбард, лични емисар америчког државног секретара Медлин Олбрајт, наставља припреме за акцију обарања Милошевића. Обука, новац, опрема и везе с дисидентима унутар режима стављене су на располагање опозицији. Британци и Американци су се сложили да помажу организације као што су:

„Отпор“, Б92, „Мрежа“… Такође је одлучено да се улогу Вука Драшковића што више умањи у новом блоку опозиционих странака.

Зоран Ђинђић тражио је да Британци, Американци и Европска унија више не праве нагодбе с Милошевићем, што је поштовано, јер после 1999. више није било никаквих преговора, компромиса и упозорења.

Међународни републикански институт, америчка организација, у којој раде бивши владини службеници, организовала је и плаћала путовања члановима „Отпора“, који су представљали најзахвалнију опозициону групу. Амерички војни аташе у пензији, пуковник Роберт Хелви председавао је састанку „Отпора“ у Будимпешти. Сложили су се око стратегије која је четири месеца раније била зацртана на састанку у Форин офису у Лондону. Мит о томе да Милошевић „нема алтернативу“, да је непобедив, мора бити разбијен. Тај мит је био темељ на којем је почивала структура полиције, војске, медија и политике. Кад се тај темељ једном разбије, стубови подршке ће се срушити.

Хелви је председавао на неколико таквих састанака; неки су одржани у Будимпешти, неки у Црној Гори. Чланови „Отпора“ су се увек враћали с новим практичним знањем, опремом и торбама пуним пара. Захваљујући томе, брзо су изградили мрежу која се простирала широм Србије и постепено постајати део свести целе нације. Њихов једноставни слоган „Готов је!“ деловао је страховитом снагом.

Тим Маршал у својој књизи наводи: „Отпор“ је имао неку врсту војног крила, људе који су имали приступ оружју и умели да се боре. Уз помоћ својих веза могли су успоставити сарадњу с војском. Војска и полиција су се плашиле грађанског рата. Проблеми у Социјалистичкој партији Србије и врху државе су се множили. Сви су знали шта се дешава, али нико није хтео ништа да предузме… Многи су размишљали о томе како да сиђу с брода који тоне.

Шта се дешавало иза сцене 5. октобра, најбоље говори запис из „Гласа јавности“ који се базира на сведочењу генерала Павковића и и још неких актера.

Пети дан октобра 2000. године у кабинету генерала Радомира Марковића на бањичком Институту за безбедност почео је мање-више обично. За столом седе начелници управа (Бранко Црни, Франко Симатовић, Славко Мандић…), а међу њима је и Урош Шуваковић. Везе добро функционишу, стижу и први извештаји.

  • Колоне аутомобила и аутобуса из јужне Србије, Шумадије и Војводине кренуле су према Београду. Полиција их зауставља у старту. Биће све ОК – каже се у рапортима.

Марковић црвен у лицу, зајапурен, али миран. Труди се да своју нервозу не преноси на друге. „Добро је, добро је“, говори више за себе.

Генералштаб ВЈ је ово јутро започео редовним састанком колегијума. Генерал Павковић са једанаест начелника управа лагано креће на свакодневни посао.

  • Војска је у касарнама, обезбеђење објеката је нормално. Све је под контролом – кажу први извештаји.

Како је народа на улицама било све више, тако се нервоза у кабинету шефа ДБ могла готово опипати голим рукама. На сваких десетак минута телефоном се јављају председници Слободан Милошевић и Милан Милутиновић, распитујући се за ситуацију и издајући наређења. Марковић обећава да ће урадити све што може, а оне „чупаве“ наредбе пребацује на Генералштаб.

Војни врх „прати ситуацију“. Нешто после 12 сати стижу прве процене броја окупљених на улицама.

  • Има их око 150.000, што говоре и процене министра полиције Стојиљковића – рапортирају Павковићу.

Неколико сати после стижу нови извештаји који говоре да се на улицама налази дупло већи број људи. Потом креће лицитација бројкама – 400.000, 500.000, 600.000, има их близу милион. Војни обавештајци у ДБ достављају податке колегијуму да је полиција пред распадом и да се тражи помоћ Легијине јединице.

Са полицијских моторола од екипа са градских улица стижу вапаји: „Авала, има их много, не можемо да их задржимо, стално пристижу, пријем“. Авала одговара: „Само мирно, употреби сву хемију, или пређи на други план. Стиже помоћ“.
Народ проваљује у здање Савезне скупштине. Милошевић на отвореној линији држи Влајка Стојиљковића и генерала Павковића. Возила горе у дворишту Скупштине, а пламен убрзо захвата и саму зграду.

Демонстранти крећу ка „ТВ бастиљи“. Драгољуб Милановић, директор Телевизије, зове председника и тражи помоћ. „Издржи, Драгољубе, Павковић стиже за пет минута“, одговара Милошевић. Везе са Генералштабом су усијане.

  • Павковићу, Телевизија пада, јеси ли кренуо? – пита Милошевић. И Стојиљковић тражи неколико тенкова, тек да се полиција консолидује.
  • Крећем, председниче, крећем – одговара генерал, али нема наређења за покрет војске.

Тенкови се захуктавају у Јајинцима, тек толико да их неко чује.

Са полицијских моторола стиже ново наређење Авале: „Оставите све и сви пред Телевизију! Одмах!“

Око 18 сати „ТВ бастиља“ је у пламену! Молотовљеви коктели разбијају прозорска окна. Багер пробија главни улаз.

  • Крећеш ли, Павковићу? – поново пита Милошевић.
  • Крећем, председниче, крећем – мирно одговора генерал. Командант корпуса Делић спреман са тенковима стоји на Трошарини. „Делићу, чекај, чекај!“, наређује Павковић.

Низ градске улице лагано пролази неколико „хамера“. Легијина јединица креће ка граду.

Грађани их гађају чиме стигну, али момци у униформама су мирни. Пролазе Славију и заустављају се у Таковској улици. Поздрављају окупљене и љубе руку свештенику. Дуго ће се препричавати „братимљење“ народа и специјалаца под командом Милорада Луковића Легије.

Педесетак припадника тадашње Јединице за специјалне операције повадило је шаржере из оружја. Луковић народу с хаубе свог џипа каже: „Шта је, бре, браћо Срби, престаните с пуцњавом!“ Начелник СУП-а Београд Бошко Буха испричао је да је после ових сцена Милошевић позвао Легију, али је командант ЈСО чим је завршио разговор разбио мобилни телефон.

Стално заседање Генералштаба прекида улазак пуковника Александара Ђорђевића, чувара породице Милошевић, који генералу Павковићу предаје писмо „од председника лично“. Генерал отвара коверат и гледа у папир на коме су исписана имена 40 политичара садашње власти који „морају бити уклоњени“.

То је све – рекао је пуковник Ђорђевић.

Када је затражено објашњење ове поруке, пуковник Ђорђевић је брже-боље заглавио на врата и вратио се на Дедиње. Писмо завршава на апарату за рециклажу поред стола генерала Павковића.

Министар Стојиљковић јавља да је полиција пред тоталним распадом. Пала је и Станица полиције Стари град, која је под окупацијом демонстраната. Раде Марковић са својом групом стоји на капији Генералштаба и тражи да уђе. Начелник Генералштаба не откључава.

Милошевић, доста мирнијим гласом, зове Павковића и пита да ли се још нешто може учинити. „Видећемо, председниче, учинићемо све што можемо“, одговора Павковић.

Све је спремљено, план је направљен, чека се само одлука генерала. Павковић ћути.
У центру одлучивања на Бањици настаје обрт. Генерал Павковић позива Коштуницу и уговара му сусрет са Милошевићем. Заједно са командантом „Кобри“ долази по њега у Палату федерације, која је већ постала председничка канцеларија. Ставља га у џип заједно са новинаром Бете и одводе их на Дедиње. Сарадници Коштунице плачу, не верују да ће га Павковић вратити живог.

Врата виле „Мир“ се отварају, џипови улазе унутра. Испред улаза полиција пропушта госте, Павковић остаје у предворју, а Коштуница и Милошевић се повлаче у засебну собу. После сат времена гости напуштају дедињско здање и враћају Коштуницу у његов кабинет. Све је готово. Југославија је после 55 година добила првог некомунистичког председника.

Шта је за то време радила Милошевићева власт и његове тајне службе. Својим политичким и полицијским акцијама давали су ветар у леђа опзицији. Убијен је Славко Ћурувија, организован атентат на Ибарској магистрали, отет па ликвидиран Иван Стамболић, затим још један атентат на Вука Драшковића у Будви, самовољна промена устава и општи председнички избори… Раде Марковић, шеф тајне полиције, игра тенис са Андрејом Драшковићем. Међу начелницима одсека те исте службе, одавно пензионерима, одавно се шушка да је камион на Ибарској магистрали возио Шијан, ондашњи први човек сурчинског клана. Због тога је наводно и ликвидиран.Мртва уста не говоре. Службе које постоје да би штитиле државу својим активностима су је све више компромитовале.

Резултати избора 24. септембра изгледа да су изненадили само Милошевића и његово окружење. На све начине покушавају да пронађу спасоносно решење у другом кругу избора.

На видику је још једна сламка спаса. Три дана после избора Милошевић сазива састанак у згради ЈУМБЕС-а на Новом Београду, у којој се тог тренутка налази централа СПС-а. Поред Милошевића присутни су Милан Милутиновић, Никола Шаиновић, Горица Гајевић, Мирко Марјановић, Миломир Минић, Горан Матић, Љубиша Ристић, Владимир Штамбук, Момир Булатовић и још један представник СНП-а из Подгорице.

У свом уобичајном маниру, смирено, оштрим реченицама, Милошевић отвара састанак и каже: Резултати су такви какви су. Али сагледајмо реалну ситуацију. Имамо већину у Скупштини Србије и стабилну ситуацију. У Савезној скупштини наша коалиција (СПС, ЈУЛ, СНП) има парламентарну већину. Идемо у други круг, али реално Коштуница ће победити. Имаћемо га за председника. Имали смо и Панића па смо преживели. Предлажем да наша коалиција данас предложи Момира Булатовића за мандатара и да формирамо нову владу…

Јавио се Момир Булатовић и кратко рекао: „Ја нисам сигуран да ће то тако моћи. У мојој партији имају друге идеје…“

Милошевић је побледео. Тог тренутка је схватио да је дошао крај. После радикала још један коалициони партнер је против њега…

Много касније Шешељ ће у једном разговору, на питање зашто није био у коалицији са владајућим партијама, рећи: „Ја сам мислио да склонимо Милошевића. Моја политичка идеја је била да пустим ДОС да то обави, па да их ја за годину дана почистим. Изгледа да сам се преварио.“

Последњу шансу за спас понудио им је генерал Небојша Павковић. У понедељак 2. октобра позвао је неколико првака странака које су биле на власти. Разговор је вођен у присуству најистакнутијих генерала и то маниру енглеских дипломата увијено и у кондиционалу. Али порука је била јасна. Начелник Генералштаба их је обавестио да ће се по њиховим процене најава догађаја за 5. октобар лоше завршити по Милошевића, да цивилне безбедносне служе ништа не предузимају. Предложио је да се неко од представника власти обрати јавности и призна Коштуницу за председника, а да би у том случају војска предузела мере да се мирном транзицијом изађе из те ситуације.

На једној вечери у Вашингтону М. С. Протић је срео бившег амбасадора САД у Москви који му је рекао: „Могу да вам кажем да сам био у Москви за све време од ваших избора у септембру до петооктобарских догађаја. Мој посао је био да одржавам несметану координацију између нас и Руса поводом вашег случаја.“

Милан Ст. Протић пита Коштуницу 27. септембра, три дана после избора: „Шта ћеш да радиш? Милошевић неће признати твоју победу!“

Одговор је био овај:

„Видећемо шта ће рећи надлежни органи. Али изнад свега, чекам реакцију Руса. Они ће на крају морати да заузму став. Не могу вечито да одлажу и да избегавају да се изјасне о ситуацији у Србији.“

У два сата после поноћи 6. октобра руски амбасадор у Београду јавља Војиславу Коштуници да министар спољних послова његове земље хоће да се сретне са њим тог преподнева.

Састају се тачно у подне у Палати федерације. У 20.30 сати, не обавештавајући остале лидере ДОС-а, Коштуница и Иванов са генералом Павковићем, одлазе код Слободана Милошевића у Ужичку улицу. По свој прилици овом скупу присуствовали су пуковник Аца Томић и један новинар Бете.

Све је више тврдњи да је Павковић организовао снимање тог састанка. По том извору у једном тренутку дошло је до препирке између Коштунице и Слободана Милошевића. Слоба је, наводно, рекао човеку који ће га наследити на месту председника, да је он формирао његову странку, давао му је медијску промоцију и да је помагао његовим финансијерима да се баве одређеним пословима. Коштуница је то негирао. У ту расправу се умешао и Иванов који је скренуо пажњу Коштуници да је ипак Милошевићев дужник.

Зашто је Иванов долазио у Београд? Какву је поруку донео и Милошевићу и Коштуници? Шта је, у ствари, била права позадина 5. октобра? Ако данас и није могућно открити све појединости, одређени закључци се ипак могу извући. Остало је изазов за историчаре истраживаче, бар док су творци октобарских промена међу нама.

ПЕТ САТЕЛИТСКИХ ТЕЛЕФОНА

Добра илустрација о томе како је организован 5. октобар може да буде и прича о сателитским мобилним телефонима, који је требало да се користе јер се претпостављало да ће власт да искључи мобилне. Њих су имали Зоран Ђинђић, Чеда Јовановић, Миодраг Костић Коле, Зоран Живковић и Жика Анђелковић. По свему судећи те сателитске справе је донео неки Зоранов пријатељ из иностранства, а њихова цена је била око 10.000 марака по комаду. Колико се зна, ниједан разговор није обављен преко тих телефона, јер је постојала процедура да може да се разговара само пола минута.

ПРИПРЕМЕ ЗА ИЗБОРЕ

У припремама за изборе америчке агенције НДИ (Национални демократски институт) и ИРИ (Интернационални републикански институт) кoje финансира америчка влада, братски су поделиле надлежности.. Прва је била задужена за обуку и припрему контролора приликом гласања, а друга је преузела обавезу да српске опозиционаре обучи како се води изборна кампања. Центри за обуку били су у Будимпешти, Сегедину, Бањалуци, Подгорици и Будви. Стотине активиста завршило је ове курсеве, а затим су стечено знање, као инструктори, преносили по читавој Србији. Готово сви лидери странака присуствовали су предавањима најбољих америчких стручњака за изборе.

СИСТЕМ – БАБА ЗА ДЕДУ, ДЕДА ЗА РЕПУ

Планови су постојали када је у питању сама организација митинга. Свака група из унутрашњости имала је задужење да опколи по неку државну институцију – скупштине, РТС, полицију – које су већ биле урушене изнутра, непослушношћу и штрајковима. Њихов задатак је био – да опколе, али не и да заузму. Новосађани СИВ, Нишлије телевизију” Међутим, ништа од тога није урађено. Сви су кренули ка Скупштини. Нико ово није очекивао, то је чиста случајност. Било је исувише гнева у људима и то је морало да се деси. ДОС је искористио жицу у српском народу по којој можете да гладујете, али не трпите да вам неко покраде изборе. Рецепт из 1996. године. Ко год каже: Ја сам срушио Милошевића, тај дебело лаже. Народ је одрадио целу ствар, спонтано, независно од лидера, а сама полиција и војска су добро проценили расположење у држави. Хиљаде анонимуса радили су независно једни од других, али, испоставило се, врло усклађено. Био је то систем – баба за деду, деда за репу – рекао је једном приликом новинар Ненад Стефановић, један од значајнијих активиста 2000.

Иван Миладиновић

--

Leave a Reply