Турски председник Реџеп Тајип Ердоган жели више од пуке контроле над великим делом Сирије уздуж границе с Турском. Он сад каже да жели бомбу, „ону бомбу“, наводе медији.

У недељама уочи његовог наређења за напад преко границе како би одатле протерао курдску војску Ердоган није крио да има још и веће амбиције.

  • Неке земље имају пројектиле с нуклеарним бојевим главама“, рекао је на састанку своје владајуће странке АКП у септембру. Али Запад инсистира на томе „да ми не можемо да их имамо – рекао је. „То не могу да прихватим.“

Турска се сад већ у отвореном сукобу с чланицама НАТО-а у којем је и сама, након што се коцкала и освојила опкладу да би могла да спроведе војни упад у Сирију и да због тога не би била кажњена. У том светлу Ердоганове речи имају ново значење.

Ако САД нису могле да спрече турског вођу у нападу на америчке курдске савезнике, како би могао да га спречи у изградњи нуклеарног оружја или прикупљању нуклеарне војне технологије како је то чинио Иран?

Ово није први пут да је Ердоган говорио о непоштовању Уговора о неширењу нуклеарног оружја, при чему нико није сасвим сигуран у његове праве намере.

  • Турци су годинама говорили да ће следити оно што чини Иран – рекао је Џон Ј. Хамре, бивши замјеник министра обране САД-а. „Али овај је пут другачије. Ердоган се управо изборио за америчко повлачење из региона.“

  • Можда, попут Иранаца, жели да покаже да је на путу с две траке, да би у сваком тренутку могао да набави оружје – рекао је Хамре.

Ако је то истина, онда је он већ на путу програма пуно напреднијег чак и од оног Саудијске Арабије, али још увек не тако напредним као што је ирански. Познаватељи, међутим, кажу да је питање да ли Ердоган можда био кадар да састави оружје у тајности. Сваки његов јавни потез у том смеру изазвао би нову кризу: Његова земља би постала прва чланица НАТО-а која је иступила из уговора и на своју се руку нуклеарно наоружала.

Турска већ има и лежишта урана и реакторе, чак и таје везе с најпознатијим трговцем из нуклеарног света, Абдулом Кадиром Каном из Пакистана. Уз руску помоћ Ердоган гради и свој први велики реактор за производњу електричне енергије. Ердоган притом није објаснио што ће чинити с нуклеарним отпадом, који увек има потенцијал примене у изградњи нуклеарне бомбе. Русија је, исто тако, изградила и ирански реактор Бушер.

Стручњаци кажу да би Турској до развоја нуклеарног оружја требале године, осим ако Ердоган не би купио једно од њих, што је, ипак, велики ризик.

Само, у целој тој ситуацији постоји још нешто. У Турској се налази око 50 америчких нуклеарних пројектила. САД то никада није отворено признао, све до среде, кад је то учинио Трамп. Упитали су га о безбеднсоти тог оружја у бункерима под америчком контролом у ваздуђној бази Инџирлик, да би Трамп одговорио: „Сигурни смо. Тамо имамо сјајну авио базу, врло моћну авио базу.“

Само што нису сви баш тако сигурни, јер ваздушна база припада турској влади. Ако би се односи с Турском погоршали, амерички приступ тој бази више не би био гарантован. САД у Турској нуклеарно оружје држи већ шест деценијама, изворно још с намером одвраћања претње СССР-а. То је био и аргумент за преговоре о заустављању кубанске ракетне кризе из 1962., када је председник Џон Ф. Кенеди потајно пристао да уклони ракете из Турске у замену за то да Москва учини исто на Куби.

Али, остало је тактичко оружје. Током година, амерички званичници често су изражавали нервозу због оружја које данас представља практично никакву стратешку корист у односу на Русију. Годинама је то био део НАТО-ове стратегије за контролу регионалних играча, као и за спречавање Турске да осећа потребу за сопственим нуклеарним наоружањем.

Кад је Ердоган спречио покушај војног удара 2016., Обамина администрација тихо је израдила опсежни план за ванредне случајеве уклањања оружја из Инџирлика. План никада није спроведен, делом због страха да би уклањање америчког оружја у најбољем случају уништило савезништво, а можда Ердогану дао изговор за изградњу сопственог арсенала.

Турска је од 1979. покренула неколико малих истраживачких реактора, за које од 1986. производи гориво у пилот-постројењу у Истанбулу, у којем се и обрађује потрошено гориво, односно високорадиоактивни отпад.

ПРЕТ

  • Они развијају своју технологију – рекао је Оли Хајнонен, бивши главни инспектор Међународне агенције за атомску енергију. „Реч је о стварима високог квалитета.“

Русија је пристала да изгради четири нуклеарна реактора у Турској, али се у томе знатно касни. Први реактор планиран је за почетак рада ове године, али то се сада планира тек за 2023. Нуклеарни стручњаци слажу се да најтежи део градње бомбе није конструкција, већ набављање горива. Цивилни програм нуклеарне енергије често представља опасност према војном програму.

Турска има лежишта урана, током деценија показала је занимање за проучавање потребних знања за прочишћавање урана, као и за плутонијум. Извештај организације Царнегие Ендоwмент фор Интернатионал Пеаце, назван „Турска и бомба“, из 2012. наводи да је Анкара „оставила своје нуклеарне опције отворенима“.

Ханс Риле који је од 1982. до 1988. био у немачком министарству обране у извештају за 2015. рекао је чак и то да се „западна обавештајна заједница у великој мери сматра да Турска ради и на развоју нуклеарног оружја и на носачима нуклеарних глава“.

Advertisements
--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here