Реџеп Тајип Ердоган је пре двадесетак година долазећи на власт, обећавао Турску са нула непријатеља, да би се данас све потпуно обрнуло, и на пету годишњицу неуспелог пуча Турска у своме окружењу готово да нема пријатељских зeмаља. Посебан проблем за Турску представља заоштравање односа са својим традиционалним „савезником“ Сједињеним Државама, које су, како се све више показује, годинама радиле на дестабилизацији Турске и њеног председника.

Турска је заиста необична земља. Налази се у НАТО пакту од 1952. године, а једина има конфликте са дугом чланицом Алијансе (Грчком). Већ деценијама је у преговорима за улазак у Европску унију, у коју како тврди наш познати турколог Дарко Танасковић, никада неће ући. Надаље, Турска је у своме окружењу увек имала традиционално непријатељски расположене земље попут Грчке и Јерменије, али и пријатељске и савезничке државе попут Сирије или Египта. Последњих година, Турска је успела да остане без подршке муслиманских земаља, са којима је углавном имала заједничке интересе и пријатељске односе. И ту муке становника Мале Азије не престају. У последње време их поткопава управо највећи „савезник“ – Сједињене Америчке Државе.

Постало је јасно да су Сједињене Државе имале и те како велику улогу у покушају државног удара из 2016. године. Ердоган је више пута потпуно отворено оптужио Американце да су учествовали у покушају његовог свргавања, истовремено не заборављајући помоћ која је тих дана, или конкретније те ноћи стигла из зидина Кремља. Недавно је у Турској објављен документарни филм, снимљен од стране турских политиколога, у коме су јасно показана дејства Америке и администрације у Вашингтону, у покушају дестабилизације Турске и целог региона. Документарни филм под називом Can Çekişen İmparatorluk Belgeseli – The Dying Empire Documentary или Умирујућа империја, је већ привукао велику пажњу, како у Турској тако и ван ње.

Бивши амерички председник Доналд Трамп, који је се показао као вероватно један од највећих пацифиста у Белој кући, не почињући ни један нови рат, је врло брзо смењен и администрација у Вашингтону се труди да Америку врати на „стари“ пут. То се свакако односи и на поновно враћање Американаца у Сирију, као и ново финансирање различитих терористичких групација на Блиском истоку. „Америка се враћа“, изјављује непрестано Џо Бајден. Враћа се у Сирију, док бежи из Авганистана, остављајући тако читаву државу Талибанима, угрожавајући тако и суседни Таџикистан. а тиме индиректно и Русију.

Нова администрација у Вашингтону снажно наставља борбу за демократију. Људска права, попут права ЛГБТ, права других раса, права жена и разноразних мањина су јој приоритет. Политиколог Фуад Азизи, правилно примећује и поставља питање, како је могуће да Американци промовишу људска права у први план, а истовремено сарађују са државама попут Саудијске Арабије и Емирата?

Американци непрестано износе забринутост за кршење права гејева у Русији и Турској, а како онда да не бомбардују Ријад, будући да тамо за хомосексуалце следи смртна казна? Због чега Сједињене Америчке Државе финансирају терористичке групације у Сирији, које директно представљају претњу Турској? Недавно су Американци обновили сарадњу и са водећом терористичком групацијом у Сирији, Тахрир ел Шам, до јуче познатијом под називом Ал-Нусра Фронт. Један од најутицајнијих америчких дипломата у региону Блиског истока Џејмс Џефри је чак и отворено изјавио да САД треба да сарађује и финансира Тахрир ел Шам. „Тахрир ел Шам представља најмање лошу опцију у Сирији…“, јасан је Џефри.

Међутим, ту се подривање Турске од стране САД не зауставља. Турски политиколог Догу Перинчек запажа да сам председник Бајден врло добро зна за извештај америчке корпорације RAND (Research and Development), која сарађује врло блиско са Демократском партијом. У споменутом извештају се говори о поновном покушају свргавања Ердогана и дестабилизацији Турске. Из свега изложеног, свима у високим круговима у Турској, а сада већ и у јавности, јасно је да је Америка отворени противник Турске а не савезник.

Не треба заборавити улогу које су Сједињене Државе имале и у обустављању пројекта „Јужни ток“, који је ипак на крају успешно завршен под називом „Турски ток“, али са доста година закашњења и великим губицима. Даље, Турска има и велике проблема са грчким и јерменским лобијима који су врло јаки, како у Америци, тако и у Европи. Турска је била увучена и у рат на Нагорно-Карабаху, који јој је такође дошао у незгодном тренутку. А о обарању руског авиона и убиству амбасадора Руске Федерације у Турској не жели ни да се присећа. Према свему судећи, амерички „савезници“ су у свему имали директан или индиректан утицај.

Истовремено, у Анкари врло јасно примећују све проблеме са којима се данас суочава САД. Од врло лошег решавања кризе изазване Корона вирусом, преко немира изазваних убиствима на расној основи, корупција, политички скандали, скандал са Бајденовим сином у Украјини, заједно су веома урушили репутацију Америке у очима Турака.

Очигледно је да је Турска јак регионални играч и веома битна држава у решавању сиријске кризе. Стога, турски политиколози добро примећују да Сједињене Државе, не чине довољно ни у борби са терористима (већ раде обрнуто), нити помажу Турској, на шта су обавезни као НАТО савезници. Овакви документарни филмови постају све већа потреба, а можда и последња могућност да „савезник“ на западу схвати позицију и тешкоће са којима се Турска данас суочава.

Leave a Reply