Односи Русије и Србије су читав један свет. Због културних, историјских, социјално-економских и политичких веза, они су се увек градили и развијали на међусобном разумевању, одликовала их је посебна топлина, што не значи да није било периода захлађења, па чак и непријатељства. Међутим, та су се захлађења одвијала у условима формирања суштински нових друштвених и политичких система, када је Србија била срж монархистичке и социјалистичке Југославије, а Русија локомотива совјетског пројекта.

Од тренутка распада Југославије Руска Федерација је на страни Срба, мада многе одлуке са данашње тачке гледишта могу нам изгледати као исхитрене и стратешки непромишљене. У сваком случају, савремену Русију која брани принципе Резолуције 1244 СБ УН Срби доживљавају како главног заштитника територијалног интегритета републике. То у великој мери омогућава Србији да задржи свој политички субјективитет.

Посебан однос према Србији се види и у спољној политици и редовним контактима на највишем нивоу. Посета руског министра спољних послова Сергеја Лаврова заказана је за 15. децембар, мада због епидемиолошке ситуације датум може бити померен (посета је већ једном одложена). Тренутно се активно припремају преговори са председником Србије Александром Вучићем, министром спољних послова Николом Селаковићем и председником Скупштине Ивицом Дачићем. Шеф руске дипломатије посетиће и храм Светог Саве, где ће се поклонити гробу патријарха Иринеја.

Уочи састанака на највишем нивоу 29. новембра, Александар Вучић дао је интервју првом заменику генералног директора новинске агенције ТАСС Михаилу Гусману. На основу интервјуа снимљен је краћи документарац о новијој историји Србије и тренутном стању руско-српских односа. Није сваки страни државник почашћен филмом, што се треба сматрати још једним доказом о посебном значају наших односа.

Међутим, нису сви у Србији осетили понос због могућности да милиони гледалаца државног канала Русија 24 виде филм о Србији. Условни шакали попут шакала Табаки из „Књиге о џунгли“ Радјарда Киплинга, поново су подигли главе. На основу овог изузетно позитивног интервјуа према — пажња! — не лично Вучићу, већ председнику Србије као симболу српског народа, бивши властодршци који желе да се врате на „Зборну стену“, још једном су покушали да изазову скандал у руско-српским односима. Добро савладавши језуитску праксу изношења информација, лажна српска опозиција, која у својој земљи нема никакву политичку вредност, преко ресурса сумњиве репутације покушава да нас убеди у своју изузетну лојалност и да уништи атмосферу поверења створену последњих година између Београда и Москве.

Шта је тако засметало „српским патриотама“ те су они били огорчени одсуством „непријатних питања“ за Вучића? Ради се о томе да су управо за време Вучића руско-српски односи добили нови квалитет. Декларација о стратешком партнерству између Руске Федерације и Србије потписана је 24. маја 2013. године, али је заиста почела да се примењује када је Вучић постао премијер. Само је током посете Владимира Путина Србији 17. јануара 2019. године потписано 25 докумената о свим најважнијим аспектима савременог развоја. Међувладини споразуми о сарадњи у области нуклеарне енергије и изградњи Нуклеарног научног центра у Србији постали су јединствени своје врсте: Росатом је први пут закључио такав споразум са другом државом! Обећавајући су меморандуми о развоју дигиталних технологија, о истраживању свемира, о проширењу научних основа енергетске сарадње. Србија такође санира економску штету Ковида-19 уз помоћ Русије. Упркос оштрим препорукама западних колега, Вучић је рекао да „неће узети у обзир мишљење Брисела приликом избора вакцине против коронавируса“. За њега није важно место производње лека, већ његова ефикасност. 3. децембра, пробна серија вакцине Спутњик V испоручена је у Србију. Коначни избор лека зависиће од мишљења српских стручњака.

Важна сфера стратешког партнерства је војно-техничка сарадња, која привлачи не само повећану пажњу, већ изазива директне уцене од стране ЕУ и НАТО-а. У септембру ове године, под страшним притиском Брисела, Београд је био приморан да уведе мораторијум на учешће у било којим војним маневрима у периоду од шест месеци. Разлог за ово су традиционалне вежбе „Словенско братство“. Замрзавање учешћа, наглашавамо, у свим војним маневрима, с обзиром на учешће земље у евроатлантским процесима, веома је храбар корак владе Србије.

Западне колеге посебно иритира чињеница да је Руска Федерација највећи војно-технички добротвор српске војске. Оружане снаге Србије добиле су бесплатно шест МиГ-29, 30 оклопних извиђачких возила БРДМ-2МС и 30 тенкова Т-72МС. Овоме треба додати значајне попусте када српска страна добије наоружање и војну опрему од Русије. Међутим, Београд се вешто супротставља овој „забринутости“ НАТО-а: модернизација српске војске је „гаранција мира на Балкану, посебно у контексту стварања паравојних јединица на Косову“.

Политика војне неутралности Србије једнако је важна гаранција мира у региону. То нису само речи које су важне за Москву, већ норме које обавезују. Нова одбрамбена стратегија Србије (усвојена 27. децембра 2019. године) каже да је војна неутралност одбрамбена политика Србије која ради за добро њених националних вредности и интереса, као и њеног међународног положаја. Кроз војну неутралност, Србија изјављује своју одлучност да не ступа у војно-политичке савезе, што не искључује сарадњу у области одбране и учешће у програмима ОДКБ и НАТО. Ово ствара услове за јачање одбрамбеног система и повећање безбедности Србије.

Наравно, за српско руководство, које је под колосалним притиском западних лидера и дубоких структура моћи, ово је била веома тешка одлука. Ипак, резултат таквог недвосмисленог става је очигледан: руководство НАТО-а је пре три године саопштило да „прихвата став Београда о војној неутралности“. Треба признати да је ово јединствен случај у новијој историји: алијанса је прихватила став мале регионалне државе, која у ствари остаје партизан у њеној позадини.

Иначе, на самом почетку интервјуа, Вучић је рекао: „Председник Путин је један од оних који савршено разуме положај Србије и то колико је тешко бити на челу Србије… Добро разуме нашу политичку ситуацију, добро разуме тежину нашег географског положаја, потешкоће у доношењу политичких одлука… Његово знање, његово разумевање политике доприноси чињеници да су сада Србија и Русија у веома блиским односима“. Иза ових реченица скрива се огроман рад и најкомпликованији живот једне државе, који се састоји од многих нијанси и компромиса.

Наравно, несретна опозиција не може да се помири са чињеницом да управо Вучићева уравнотежена политика, углавном заснована на руској подршци, омогућава Србији политички субјективитет. У том контексту, речи Тимотија Леса, бившег британског дипломате, сада професора на Кембриџу, веома су индикативне. Анализирајући могуће промене у балканској политици новог тима Беле куће, он примећује да је „појавом снажног лидера који је ставио тачку на хаос из 2000-их и уз помоћ структурних реформи искористио предности највеће регионалне економије и природног тежишта, те је Србија вратила свој положај напредне балканске државе“. Али то није све: „Србија је такође извела паметне дипломатске маневре који су јој дозволили да користи подршку бројних сукобљених сила које желе да буду присутне на Балкану. Подршку Русије да би се изоловала од западног експанзионизма, Кине — из економских разлога и Турске, која покушава да докаже свој статус велике силе“.

Све ово је потврда светског политичког субјективитета, важне карактеристике водећих играча у савременом систему међународних односа. Субјективитет значи способност вођења релативно независне (у контексту глобализације, чак и највеће државе немају потпуни суверенитет) спољне и унутрашње политике, као и способност утицаја на регионалне и светске процесе. Његов темељ у великој мери одређују историјски, културни, економски и геополитички фактори формирања моћног субјекта. Међу балканским земљама само Србија, упркос озбиљним преокретима на крају 20. и почетку 21. века (распад Југославије, НАТО бомбардовање, раздвајање са Црном Гором, стварање „Републике Косово“), има шансу да сачува и повећа свој потенцијал.

Иначе, вешта дипломатска игра у косовско-албанском правцу променила је однос снага. 4. септембра 2020. године, у Белој кући, Александар Вучић и „косовски премијер“ Авдулах Хоти, у присуству америчког лидера Доналда Трампа, потписали су сваки свој део документа о „економској нормализацији“. Овај састанак је подигао преговоре о решавању косовског питања на нови ниво. И мада су планови за развој економске интеракције на релацији Београд — Приштина (изградња ауто и железничких магистрала; развој малог и средњег бизниса; стварање безвизног простора између Албаније, Северне Македоније и Србије итд.) допуњени низом обавеза које се не тичу региона, управо су они померили са мртве тачке ситуацију око Косова и повећали регионални статус Србије.

Очување међународног статуса Београда и могућност изградње „суверене“ демократије у великој мери зависе од веште политике балансирања између ЕУ-НАТО-а и Русије, што се уклапа у концепт мултивекторске политике. Поред свих критика овог приступа, управо политика Вучићевог кабинета изгледа као једина прилика да Србија сачува свој историјски и културни идентитет, да ојача статус регионалног фактора и заштити свој субјективитет. Међутим, што више успеха буде у овој тешкој борби, напади и провокације српских шакала биће оштрији. Ово је закон политичке борбе, али како каже народна мудрост, „док пас лаје, каравани пролазе“.

Јелена Пономарјова

Leave a Reply