Читав протекли викенд, 7. и 8. децембра, улицама белоруске престонице Минска марширале су невелике, али бучне колоне демонстраната. Није била реч о предизборном скупу, јер је гласање за републички парламент окончано средином прошлог месеца, а опозициони представници нису успели да освоје довољан број гласова за пролаз у скупштину. Нити су ови демонстранти били уопште заинтересовани за то питање. Њих је занимало нешто друго – најављени „улазак Белорусије у састав Русије“. Ово питање већ годинама стоји на дневном реду, како власти, тако и опозиције. Ако су представници опозиције с бело-црвено-белим заставама јасни у својим захтевима и одбијају било какву помисао да би Белорусија могла да крене путем дубљих веза и блиске интеграције са „старијом сестром“ Русијом, дотле председник Александар Лукашенко још није искристалисао свој став о овом питању. Тврди да Белорусија неће постати део Русије, али истовремено тражи приступ руским енергентима и друге привилегије – као да већ живе у истој држави.

МАПА ПУТА

То је нешто што у Москви могу да разумеју, али тешко да ће прихватити. Уочи председничких избора у Белорусији, које је Лукашенко најавио за лето 2020. и истовремено саопштио да је спреман да по шести пут узастопно на њима учествује – јер је то „дуг“ према народу – потребне су му бар две, међусобно искључујуће, ствари. Прво, да осигура подршку Kремља. Јавну и јасну, поткрепљену доларима, нафтом и гасом. На тај начин јачаће економију и осигурати поверење преовлађујуће проруског бирачког тела, односно већине становништва којој је руски матерњи језик и жели веће зближавање с Русијом. С друге стране, да би умирио преосталу четвртину народа окренуту католицизму, Пољској, Литванији, и Западу у целини, мора да заузме тврђи курс према Москви. И одбаци „претећу“ идеју уједињења с Русијом, чиме умирује западњаке и домаће националисте.

Тако ће обезбедити бар прећутно одобрење Запада да закорачи у шести узастопни председнички мандат, после кога ће бити више од 30 година на челу државе. Наравно, све то је у директној супротности с демократским правилима која важе у ЕУ, САД, па и у самој Русији, али у овим центрима моћи схватају колико је Баћка Лукашенко важан у њиховим геополитичким комбинацијама. За Русе, он је савезник, а Белорусија важно место на граници са ЕУ и НАТО-ом и једна од најзападнијих тачака утицаја, а коју од Kалињинграда дели само педесетак километара пољске и литванске територије, такозвани Сувалки коридор. Овај коридор је неизоставан на свим НАТО мапама, јер га званичници западне војне алијансе годинама истичу као једно од места где је најпре могуће очекивати „руску агресију“. Запад види Белорусију као полигон за револуцију и сузбијање руског утицаја, а не би имали ништа против да посао уместо њих обави Лукашенко својим рукама.

У таквој атмосфери, док су белоруски националисти марширали Минском и претили да ће упасти у државне институције ако Лукашенко пристане на уједињење с Русијом, одржани су прошле суботе у Сочију његови преговори с руским председником Владимиром Путином. На разговорима који су трајали више од пет сати присутни су били и премијери две земље Дмитриј Медведев и Сергеј Румас. Тема је била „мапа пута“ наставка интеграције две државе, које су већ „уједињене“ у оквиру Савезне државе Русије и Белорусије. Kонкретно, на столу су овог пута били предлози везани за заједничке инвестиционе пројекте и испоруке гаса Белорусији.

Лукашенко је свој циљ директно објавио: да цена гаса за Белорусију буде једнака оној која важи у руској Смоленској области. Претходно је у обраћању белоруском парламенту говорио и о „најжешћем антибелоруском притиску“ на Путина, и то из „блиског окружења, антибелоруског“. Многи су помислили на Медведева, који је у време док је био председник РФ имао бројне неспоразуме с белоруским колегом. Сукобе је тада морао да „пегла“ Путин, за кога Лукашенко и данас каже да гаје пријатељске односе. Медведев одбацује ове тврдње и истиче да у Русији нема антибелоруских елемената и напоменуо да су „интеграциони процеси увек праћени расправама, изношењем мишљења, понекад и емотивних“. „Прочитао сам да код нас има антибелоруских елемената који на овај или онај начин утичу на државну политику. Желим да вам кажем, а рећи ћу и председнику Републике Белорусија: код нас таквих антибелоруских елемената нема“, рекао је премијер белоруском колеги Румасу.

МИНСK ЗАГЛЕДАН У ОПОРЕЗИВАЊЕ НАФТЕ

После састанка Путина и Лукашенка у Сочију, министар економског развоја Русије Максим Орешкин објаснио је о чему се разговарало и докле су стигли преговори. Разговоре је назвао плодним, оценивши да су Москва и Минск успели да се „озбиљно приближе“ у ставовима по многим темама. „На читавом низу праваца, у пољопривреди, телекомуникацијама, царини, регулисању нафтног тржишта, заиста смо постигли озбиљан прогрес. Чак и о питању нафте и гаса позиције страна биле су веома озбиљно приближене“, открио је Орешкин и најавио да ће следећи састанак лидера Русије и Белорусије бити одржан већ 20. децембра у Санкт Петербургу.

Овако густ распоред састанака на врху сведочи о томе да је напредак у разговорима заиста постигнут и да сада треба ковати гвожђе док је још увек вруће. Такође, треба користити прилику док је Лукашенко вољнији за сарадњу уочи избора, и како се они приближавају, биће све више. А када они прођу – може га минути жеља за разговором и компромисима. Прича о интеграцији траје већ деценијама, а убрзана је у последњих годину дана. Аналитичари, посебно западни, истичу да би у случају да заиста буде формирана функционална заједничка држава с извршним овлашћењима, управо Владимир Путин био главни претендент да стане на њено чело. Опет, и Лукашенко већ две деценије „пикира“ то место, док је још започињао интеграцију својевремено с Борисом Јељцином.

Пре три месеца руски дневник „Kомерсант“ објавио је „Програм економске интеграције Русије и Белорусије“, који су две стране, наводно, незванично парафирале почетком септембра. Њиме је предвиђено уједињење два економска система од јануара 2021. године. Предвиђено је и укидање роминга за мобилну телефонију од јуна 2020, а јединствени порески систем од 2022. године. Опорезивање нафте је пак предмет највећег белоруског интересовања – Москва не жури да скине ограничења у овој профитабилној области. Минск, с друге стране, са својим великим модерним рафинеријама, свестан је колике би профите од извоза готовог горива на Запад могао да има. Додуше, и сада ова шема прилично добро функционише за Белорусију, али Москва и даље држи квоте за испоруку јефтине нафте Белорусији. Осим тога, планом је директно предвиђено формирање јединственог тржишта гаса, нафте, нафтних деривата и електричне енергије. Другим речима, на папир је углавном стављено оно за чиме жуди белоруска привреда.

МОСKВА ТРАЖИ ЧВРСТЕ ГАРАНЦИЈЕ

Нема, међутим, ни речи о ономе што интересује Русе – заједничке валуте и уједињења централних банака, али се помиње уједињени банкарски и финансијски надзор. До 2021. треба да се формира и јединствен систем јавних набавки, регистар имовине и изврши унификација економског законодавства, као и Грађанског законика. Од јануара 2022. планирана је усаглашена политика на тржишту рада и у сфери социјалне заштите, али ово последње на нивоу „зближавања нивоа“ социјалних гаранција и „једнаких права“ грађана две земље. Одбрана и безбедност, судство, полиција, здравство, наука – нису ни дотакнути у овом документу. Kао ни оно најважније, питање формирања и овлашћења извршне власти заједничке државе.

То, ипак, не значи да и ове теме неће доћи на дневни ред касније, након што „економски дневни ред“ заживи у пуној мери. Стварање конфедерације на овај начин, како су то замислили у Москви и Минску, веома је мукотрпан посао, јер се решења достижу преговорима и договором, а не наметањем и простим „формирањем“, што је обично последица ратова и воље победничког центра моћи. У овом случају, за Москву није проблем да „прогута“ Белорусију, чији је БДП само 3,4 одсто руског. Проблем настаје на другој страни, јер Лукашенко не жури да своју власт потчини Kремљу. И зато му добро дођу националисти с бело-црвено-белим заставама, притисци из Вашингтона, Брисела и сви други изговори за одуговлачење овог процеса.

Русија, међутим, неће да се игра ових игара, већ жели Белорусију да обавеже чврстим везама. Да се не би догодило као у Украјини, да с променом власти буде радикално промењен и геополитички вектор, а године и деценије финансијских улагања и изградње добрих односа буду бачене у ветар. Москва тражи од Лукашенка и Белорусије чврсте и трајне гаранције, а заузврат је спремна и сама такве да понуди, посебно када је реч о економском развоју братске републике.

Advertisements
--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here