Сиријско-курдска фракција подржана од стране САД-а у грађанском рату, схватила је да САД нису поуздан спонзор и да морају постићи споразум са Дамаском.

Сиријска војска спроводи своју јужну кампању са пацификацијом последња два процента провинције Кунеитра који остају под контролом терористичке групе “Исламска држава“ (ИСИС). То ће ослободити десетине хиљада војника сиријске војске и њених савезника од терета борбе на југу земље и означиће прекретницу у седмогодишнем рату који је наметнут Леванту.

Читава Сирија ће бити ослобођена од територијалне контроле милитаната и џихадиста. Оно што остаје од окупиране Сирије је под контролом две земље: територије које држе САД и Турска на северу. Међутим, ове окупације не изгледају оправдано, нарочито сада када су Курди, који контролишу 23% Сирије, одлучили да позитивно одговоре на позив сиријског председника да се укључе у дијалог или се суоче са ратом. САД не могу још много остати у Сирији; наћи ће начин да сачувају образ и оду врло брзо.

Присуство САД-а у Сирији је имало неколико циљева:

  • Да поделе Сирију и успоставе курдску државу на северу под именом Западни Курдистан, под америчком војном “заштитом,“ попут ирачког Курдистана током времена Садама Хусеина. САД нису биле против тога да курдска држава укључи Сирију и Ирак. Међутим, ирачки Курдистан, под Масудом Барзанијем, одбацио је њихове наде за независност када је одбио да испрати савете САД-а да одложи потез отцепљења за 18 месеци. Барзанијева преурањена одлука да се одвоји од Ирака се суочила са снажном реакцијом војске Багдада који су преузели контролу над Курдистанским границама и ресурсима.
  • Оставити остатак Сирије у бескрајном крвавом рату између Салафи-Такфири џихадиста и других група. Овај рат је био намењен за унапређење сврхе ИСИС-а, чији непријатељи нису били удаљени САД (ббез обзира на близину америчких војника) већ они ближи руци (ИСИС је поставио свој циљ да се бори и елиминише “ближег непријатеља“ – углавном Шиите, секуларце и Суните који се не слажу са њиховим традиционалним циљем да приоритет ставе на “далеког непријатеља,“ иако овај циљ није био приоритет у Леванту): Либан, Јордан и остатак Блиског истока. Напретци ИСИС-а би били штетни за “Осу отпора“ (Иран, Сирија, Хезболах) или би бар прекинули проток оружја до Хезболаха у Либану (из Ирана преко Сирије). Хезболах би био сатеран у ћошак у јужном делу Либана, шиитске енклаве окружене Израелом са једне стране и непријатељском владом на северу са владавином Такфирија у другим деловима земље.

САД су дошле у Сирију, не искључиво због нафте, већ и да би служили Израелу елиминишући непријатељску државу или неколико непријатеља. Међутим, рат у Сирији није ишао онако како је планирано, и данас влада Дамаска контролише све сиријске територије осим севера. Ово би, без обизра на било какву побуну ИСИС-а, могло наставити да функционише не само у Сирији, већ и у другим деловима Блиског истока и северне Африке (Египат је најбољи пример – држава је на чврстом тлу, али има континуиране терористичке нападе).

Штавише, састанак Путина и Трампа у Хелсинкију је повећао поверење Трампа и израелског премијера Бењамина Нетањахуа у решење – Москва је обећала да ће заштити границу Израела са Сиријом (линија из 1974. године). Руски председник је тврдио да је Асадова влада одржавала своје границе са окупираном Голанском висоравни већ више од 40 година без икаквог инцидента.

Стога, Израел је закључио да се њиихове потребе безбедности могу задовољити Асадовим останком на власти, и присуством руске војне полиције на њиховим границама, поред УНДОФ-а (УН-ове ослободилачке снаге, успостављење СБУН резолуцијом 350 у мају 1974. године да прате прекид ватре између Израела и Сирије). Када се испуни тај услов, неће бити разлога да америчке снаге и даље окупирају ирачко-сиријски прелаз Ал Танф и провинцију Ал Хасака где се налазе курдске снаге.

У међувремену, Асад је самоуверено поставио ултиматум Курдима: “Или преговарајте, или ћете се суочити са ратом.“ Сиријски председник је то рекао јер је свестан да Идлиб, северозападни град под турском контролом, неће капитулирати без борбе.

Почела је војна операција у руралној Латакији како би се уклониле опасности у приморској провинцији, где џихадисти спорадично нападају сиријске положаје и друга села у тој области. Неколико наоружаних дронова је недавно лансирано из ове облати против руске војне базе у Хмеимиму, и оборени су системима одбране руске базе пре него што су достигли своју мету.

Јан Егеланд, шеф хуманитарне оперативне грпе УН-а за Сирију, каже да у Идлибу “има два милиона људи, укључујући интерно расељена лица.“ Постоји више од 40.000 џихадиста и њихових савезника (Јабхат ал-Нусра ака Хаy’ат Тахрир ал-Схам, Хуррас ел-Деен, Јун ал-Аqса, Ахрар ал-Схам, и многи други) који неће одложити своје оружје без борбе.

Извори у Дамаску су потврдили да ће се битка за Идлиб највероватније десити у септембру. “Када ваздухопловне снаге и артиљерија почну да нападају положаје џихадиста, Идлиб ће бити под ватром. Сиријска војска је проучавала и успоставила неколико безбедних коридора за цивиле да напусте Идлиб или на северу или на југу града, и његове рурарлне области, како би избегли цивилне жртве.“

Турска је свесна да сиријска влада више не може бити заустављена. Турска ће морати да се повуче и мораће да пусти џихадисте на северу јер је Асад одлучан да ослободи целу Сирију свим средствима.

Главна брига Турске је да спрече Курде да створе државу. Ово се поклапа са Асадовим циљем да спречи поделу Сирије. Задржавајући овај циљ, курдска делегација је посетила Демаск да иницира дијалог са централном владом, уз сагласност америчког руководства.

У све три курдске енклаве (Африн, Кобани и Џазера), постојала је “Демократска аутономна администрација“ под Странком курдске демократске уније (ПYД) и њеним оружаним огранком, Јединицом за заштиту народа (YПГ). Са губитком Африна од Турске, преостале две енклаве су постале повезане једна са другом; оне су сада домаћини за неколико америчких војних база и аеродрома.

Централни курдски град је Камшили (у Ал Џазера кантону); он и даље угошћава велику силу сиријске војске. Курди се никада нису сукобили са сиријском војском (неколико малих инцидената је регистровано пре неколико година) и не траже да се одвоје од Сирије, већ имају за циљ да децентрализују кантон. Курдска делегација је затражила од Дамаска да преузму своју одговорност као централна влада и на тај начин буду одговорни за одржавање и рестаурацију бране Еуфрата и њено одржавање и обнављање (након тешке штете нанете током борбе са ИСИС-ом), дистрибуцију пијаће воде, снабдевање електричном енергијом и реконструкцију кућа, школа и болница.

Сирјска влада је одговоила цитирањем амандмана на Устав из 2012. године: чланови 130 и 131 позивају на “децентрализацију и финансијску и административну независност сктруктура локалне управе,“ у складу за законским декретом 107 из октобра 2011. године.

Курди су пристали на Декрет 107, али су оспоравали начин на који је он примењен и недостатак овлашћења која су дата локалним представницима и именованом гувернеру. Они су такође оспорили власт дату владином министру задуженом за надгледање управе свих провинција.

Тумачење постојећих закона, њихово спровођење и снага су били једна од главних тема разговора између ове две делегације. Разговарано је о дистрибуцији богатства (углавном гаса и нафте), и договорено је да наставе разговоре о свим нерешеним питањима на будућим састанцима.

Дамаск сматра да је састанак био успешан, указујући на вољу Курда да остану под окриљем централне владе у једној држави. Они такође прихватају Русију као гаранта за споразум, као и за шире политичко решење у земљи.

Курди су понудили да поставе знатан број снага под команду сиријске војске како би помогли и асистирали у било ком рату против терориста и џихадиста, посебно против остатака ИСИС-а и Ал Каиде и њихових савезника на северу земље. Дамаск поздравља ову иницијативу и несумњиво ће имати користи од те понуде.

Још је рано говорити о коначном споразуму између Дамаска и Камишлија. Међутим, јасно је да су разговори добро почели и да су на правом путу. Курди су прихватили да САД неће увек бити ту да их штите, и стога се морају сами заштитити тако што ће се вратити у руке централне владе, где и припадају.

Са завршетком рата на југу и курском иницијативом, само је питање времена и околности када ће се САД наћи на тихом излазу из Сирије, окончавајући своју окупацију и прихватајући да је њихова операција “промене режима“ пропала.

Могло би бити да би САД желеле да изблиза виде како ће се Сирија и Русија позабавити Идлибом. Ипак, нема сумње по питању исхода битке: Сирија иде ка крају свог дугог и крвавог рата.

Извор: webtribune.rs