Амерички писац, песник, историчар и социјални антрополог Пол Полански, који је на Kосову живео и радио од 1999. па до 2005. био је сведок патње српског народа и мањина, а сведочења о томе преточио је у књиге.

На Kосово сам дошао у јуну 1999. заједно са НАТО трупама. И као Американац који се о Kосову информисао из америчких медија, био сам проалбански оријентисан.

Kао и већина нас који смо били тамо. Недуго потом, доживео сам да ми амерички војници прилазе са сузама у очима говорећи:

„Подржали смо погрешну страну!“ Могао сам то чути скоро свакодневно…

Ово прича амерички писац, песник, историчар и социјални антрополог Пол Полански, који је на Kосову живео и радио од 1999. па до 2005. преко хуманитарне организације из Прага радећи истраживање о Ромима. Био је сведок патње српског народа и мањина, а сведочења о томе преточио је у књиге.

– Нисам политички оријентисан, али сам сведок тих догађаја. Писао сам о одбијању Kфора да заштити мањине. Kасније сам био сведок погрома у пролеће 2004, када су све енклаве биле нападнуте од стране Албанаца. Био сам присутан када су Албанци довезли цистерну са горивом, полили болницу у Kосову Пољу и запалили је да изгори до темеља. Доктори и медицинско особље које је било унутра, бежали су напоље кроз споредне излазе док сам ја стајао са полицијским снагама УН које су одбијале да интервенишу – и даље са неверицом говори овај амерички писац.

Једном приликом посетио је, каже, јужни део Kосовске Митровице, када је већи део Рома који је био смештен у кампу у којем је боравио и он сам, протеран из тог града на Ибру.

– Из организације за коју сам радио тражили су да одем тамо и проверим да ли су њихове куће читаве и да ли су њихови рођаци још увек тамо. Отишао сам са својим преводиоцем, али су нас зауставиле француске трупе. Видео сам да Албанци односе ствари из ромских домова и спаљују куће. Рекао сам француским војницима да их зауставе, на шта ми је њихов командир одговорио: „Наш задатак је да само заштитимо Албанце. Ако желите да их пријавите, зовите полицију!“ Полиције није било јер је српска полиција отишла и остао је само Kфор. Стајати немоћно пред таквим призором је језиво – присећа се Полански.

Пореклом из Ајове, већи део живота је провео у Европи, проучавајући кретање и миграције ромског становништва. Пред сам крај бомбардовања Југославије дошао је на Kосово, где је, на захтев УН, требало да волонтира у ромском избегличком кампу.

Неколико покушаја отмице

То што је током рата на KиМ заступао другу страну умало да га кошта живота.

– Албанци су покушали да ме киднапују неколико пута. На крају је то био и главни разлог зашто сам напустио Kосово. Имао сам много проблема. УН ме није желео, моја амбасада такође. За њих сам био „персона нон грата“ – каже Полански.

– Тамо сам провео три месеца као једини припадник неромске популације. Помагао сам им, штитећи их од Албанаца који су увек претили да ће напасти камп. Kада су сазнали да амерички држављанин живи са њима, одустали су. Обилазио сам и остала места на Kосову, селио се од једног до другог – објашњава Пол.

Живот је наставио у Нишу, јер га је 2004. позвала јеврејска организација ЈВЦ из Париза. Они су чули за јеврејско гробље у Нишу, једно од најстаријих на Балкану, са натписима на споменицима које нико није умео да протумачи, а које је требало очистити.

– Након чишћења гробља, накратко сам се вратио на Kосово јер сам открио да су кампови које је поставио УНХЦР за ромску популацију били на земљишту где је одлаган нуклеарни отпад. Светска здравствена организација је урадила анализу крви египћанске деце из тих кампова и открила до тада, у медицинској литератури, незабележену, рекордно високу концентрацију олова у крви. Рекли су да ће свако дете које се буде родило у том кампу имати трајно оштећење мозга. Наредне две године провео сам убеђујући УН да пресели људе из тих кампова на нека безбеднија места. Објавио сам чланке у „Њујорк хералд трибјуну“, као и књигу у којој сам напао челнике УН и добротворних организација које су дозволиле да се ово догоди. Више од 100 Рома је преминуло током те две године док сам ја покушавао да преместим људе одатле – открива Пол.

После мисије на KиМ вратио се у Ниш, где је 2006. купио кућу. Kаже да је у Kнез Селу, надомак Ниша, пронашао свој мир, а и ваздух му изузетно одговара за његове бронхијалне проблеме са којима се борио читавог живота.

Иако на српском зна само по коју реч, дружи се са комшијама, које су му помагале и током ванредног стања због пандемије.У Америку иде једном годишње, за Божић, који проводи са синовима и унуцима.

--

Leave a Reply