Бранка је пружила подршку коалицији „За будућност Никшића”, и свега дан касније обавијештена да мора да пронађе нови смјештај, јер Мијушковић сматра да онај кога мука натјера да од њега тражи да у том објекту живи – мора бити и симпатизер Демократске партије социјалиста

Мјештанка никшићког насеља Озринићи, Бранка Ненезић, са болесном сестром живи у изнајмљеном објекту, који је тешко назвати кућом, а тиме не увриједити достојанство оних који услијед невоље морају у њему да живе. Или је бар живјела, док њен станодавац, Милован Мијушковић, иначе активиста никшићког ДПС-а, није информисан да се њен политички став не поклапа са његовим. Бранка је пружила подршку коалицији „За будућност Никшића”, и свега дан касније обавијештена да мора да пронађе нови смјештај, јер Мијушковић сматра да онај кога мука натјера да од њега тражи да у том објекту живи – мора бити и симпатизер Демократске партије социјалиста.

Бранка се није осјетила слободно и безбједно да за камере говори о овом проблему, јер живи у константном страху од прогона локалне власти. Брине да ће, не само она и њена сестра, већ и остатак њене породице морати да плате цијену њене изјаве. Брине јер зна да није у Никшићу у посљедњих 30 година немогуће газити нечија Уставом загарантована права, већ је, нажалост, то пракса локалне власти.

Када се прије три године уселила у Мијушковићев објекат, затекла је нагомилан дуг за струју, који је била принуђена да сама плаћа, јер би у противном морала да живи и без струје. Активисти коалиције „За будућност Никшића” посјетили су Бранку и њену сестру и увјерили се у каквим нехуманим условима живе.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

„Ми не тражимо никакву новчану помоћ, нити било какву помоћ од било кога, ми само тражимо иста права за све грађане Никшића. Наши приходи на мјесечном нивоу нису довољни за кирију и обавезе које доспијевају сваки мјесец, а камоли за основне животне намирнице”, рекла им је Бранка.

За помоћ су се у неколико наврата обраћале Центру за социјални рад, али све што су добиле је била „помоћ” у износу од 20 евра, а од бившег директора Центра, Ивана Митровића, на сваки апел за живот достојан човјека су добијале увијек исти одговор – „да је у послу”. У послу очито није био Иван Крсмановић, предсједник Удружења пензионера, који им је у замјену за „новчане стимулансе и повлашћења за стан” тражио сигуран глас за ДПС.

Како је Бранка истакла, једино што јој преостаје је нада да ће Никшић, након 14. марта и побједе Марка Ковачевића, постати исти за све грађане те да више неће постојати подјела на „наше и њихове”, већ да ћемо помагати једни друге.

Због Бранке, њене сестре и свих оних који су три деценије жртве ДПС-овог прогона политичких неистомишљеника, 14. марта обавеза свих нас је да Демократску партију социјалиста пошаљемо у прошлост како би се Никшић, али и цијела Црна Гора, ослободили страха и добили будућност коју заслужују.

Leave a Reply