Бранка је пружила подршку коалицији „За будућност Никшића”, и свега дан касније обавијештена да мора да пронађе нови смјештај, јер Мијушковић сматра да онај кога мука натјера да од њега тражи да у том објекту живи – мора бити и симпатизер Демократске партије социјалиста
Мјештанка никшићког насеља Озринићи, Бранка Ненезић, са болесном сестром живи у изнајмљеном објекту, који је тешко назвати кућом, а тиме не увриједити достојанство оних који услијед невоље морају у њему да живе. Или је бар живјела, док њен станодавац, Милован Мијушковић, иначе активиста никшићког ДПС-а, није информисан да се њен политички став не поклапа са његовим. Бранка је пружила подршку коалицији „За будућност Никшића”, и свега дан касније обавијештена да мора да пронађе нови смјештај, јер Мијушковић сматра да онај кога мука натјера да од њега тражи да у том објекту живи – мора бити и симпатизер Демократске партије социјалиста.
Бранка се није осјетила слободно и безбједно да за камере говори о овом проблему, јер живи у константном страху од прогона локалне власти. Брине да ће, не само она и њена сестра, већ и остатак њене породице морати да плате цијену њене изјаве. Брине јер зна да није у Никшићу у посљедњих 30 година немогуће газити нечија Уставом загарантована права, већ је, нажалост, то пракса локалне власти.
Када се прије три године уселила у Мијушковићев објекат, затекла је нагомилан дуг за струју, који је била принуђена да сама плаћа, јер би у противном морала да живи и без струје. Активисти коалиције „За будућност Никшића” посјетили су Бранку и њену сестру и увјерили се у каквим нехуманим условима живе.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
„Ми не тражимо никакву новчану помоћ, нити било какву помоћ од било кога, ми само тражимо иста права за све грађане Никшића. Наши приходи на мјесечном нивоу нису довољни за кирију и обавезе које доспијевају сваки мјесец, а камоли за основне животне намирнице”, рекла им је Бранка.
За помоћ су се у неколико наврата обраћале Центру за социјални рад, али све што су добиле је била „помоћ” у износу од 20 евра, а од бившег директора Центра, Ивана Митровића, на сваки апел за живот достојан човјека су добијале увијек исти одговор – „да је у послу”. У послу очито није био Иван Крсмановић, предсједник Удружења пензионера, који им је у замјену за „новчане стимулансе и повлашћења за стан” тражио сигуран глас за ДПС.
Како је Бранка истакла, једино што јој преостаје је нада да ће Никшић, након 14. марта и побједе Марка Ковачевића, постати исти за све грађане те да више неће постојати подјела на „наше и њихове”, већ да ћемо помагати једни друге.
Због Бранке, њене сестре и свих оних који су три деценије жртве ДПС-овог прогона политичких неистомишљеника, 14. марта обавеза свих нас је да Демократску партију социјалиста пошаљемо у прошлост како би се Никшић, али и цијела Црна Гора, ослободили страха и добили будућност коју заслужују.