Када се Његош упознао са планом уједињења Југословена Матије Бана, кога је Београдска влада упутила 1848. на Цетиње „народним послом“, пристао је на све, али је додао:
„Треба најпре да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним“.
Да је Његош заиста и тада сањао да седне на Престо Светог Саве сведочи његово писмо Стевану Книћанину 1849, писано на Савиндан, на дан добијања аутокефалије Српске православне цркве, када је Книћанину послао Обилића медаљу; зато што је оправдао „име војника Душанових и Карађорђевих“. Његош није доживео ослобођење свога народа и Пећке патријаршије. Он је умро у нади да ће дело ослобођења српског народа извести Кнежевина Србија, јер говораше он Бану 1850. године: „Србија је матица Српства, без њеникад ништа“.
Извор: Принцип
