Нема становника нашег града који не зна где је Баново брдо. Нажалост, мало нас зна да је тај део Београда добио име по Матији Бану, Србину католичке вере из Дубровника, који је оставио велики траг у нашем друштву и читавог живота предано радио на културном процвату Србије.
Матија Бан је дошао у Београд 1844. године и сазидао велику и луксузну кућу на Варош-капији у Господској 24, данас Бранковој улици. Образовање и културу стекао је у Дубровнику, у Италији и на истоку, па су вазалној Србији, која се осамостаљивала и европеизовала, његове услуге биле драгоцене. Био је мајстор топле речи и театралних гестова, па је успео да буде пријатељ обе српске династије, Обреновића и Карађорђевића, које су се смењивале на власти. Бану је Србија постала родна груда, те је себе описивао речима да је „Србенда од главе до пете, као што су били Милош Обилић и Краљевић Марко”. Србија је током 19. века била центар националне пропаганде међу Јужним Словенима. Српске владе су тог веома образованог и доказаног родољуба слале у најповерљивије дипломатске мисије у Загреб, Задар, Нови Сад, Сремске Карловце, Дубровник и на Цетиње, како би организовао југословенске родољубе чији је циљ био ослобађање Јужних Словена. Бан је имао велики утицај да други јужнословенски народи прихвате Београд и Србију као лидера.

Бан се у Београду бавио новинарством, домаћом и иностраном политиком, писао је политичке расправе на српском и француском језику, бавио се савременом педагогијом и испевао је око четрдесет хиљада стихова и тринаест драма и трагедија. У Београду су га звали „српским Шекспиром”, а његове драме су превођене на више страних језика. Кнегиња Персида Карађорђевић поверила је Бану на васпитање своје кћерке Полексију, Клеопатру и Јелену.

Матија Бан је 1858. године преговарао са султановим изаслаником Етем пашом који је дошао у Београд да мири завађене уставобранитеље и кнеза Александра Карађорђевића. Са елитним турским дипломатом разговарао је на француском језику. Кнез Михаило Обреновић веома је ценио Матију Бана и често га је позивао на двор да би с њим водио дуге политичке разговоре. Тих година Бан је, предвиђајући како ће се Београд развијати, затражио да купи од Београдске општине плац на Бановом брду. Баново брдо је тада било далека периферија, удаљено од центра Београда као када би данас неко купио плац на Авали. Београдска општина му је поклонила плац, а он је на њему подигао велико пољско добро са њивама на којима је садио кукуруз и пшеницу, а засадио је и велики виноград. Саградио је летњиковац са великим доксатом одакле се видео Београд. Београђани су то брдо почели да зову по Матији Бану, па остаде Баново брдо.

Банова кућа у Господској улици постала је центар културног и друштвеног живота тадашњег Београда захваљујући поселима које је организовао са супругом Маргаретом, Гркињом са острва Тинос. Посела, чији је обавезни део био уметнички програм, почињала су поздравним говором Матије Бана у којима је говорио о међународној и домаћој политици. Бан је редовно пратио страну штампу која није била доступна у Србији, па су његови говори били прилика да се домаћа интелигенција упозна са оним што се дешава у Европи. После његовог политичког излагања развила би се жива дискусија у којој су учествовали тадашњи политичари, министри, професори, трговци и други угледни чланови београдског друштва. Посела су била посебно значајна у време мађарске буне 1848. године када су у Београд дошле бројне српске избеглице из Војводине, међу којима и Јован Стерија Поповић. У јеку расправе о српском језику и правопису, Бан је био ”вуковац” и због тога је био нападан. Јавно је хвалио Вуково родољубље, његово прикупљање народних песама и борбу за прихватање народног језика као књижевног. Као Вуков пријатељ на свако посело позивао је Вуковог сина Димитрија, личног ађутанта кнеза Александра. Вук је посетио Банову кућу у мају 1855. године када је дошао у Београд да посети сина. У Вукову част Бан је приредио неколико посела. Бан је на посела позивао и Мину, Вукову кћерку, а молио ју је заједно са српском владом да постане управитељица Више школе у Београду, што је она одбила. Минин супруг, професор Алекса Вукомановић кад год је долазио у Београд био је гост Банових посела на којима је читао одломке из свог дела „Житије кнеза Лазара“. На посела су долазили Јосиф Панчић, Јован Јовановић Змај, Љуба Ненадовић, Сима Матавуљ, др Владан Ђорђевић, Милица Стојадиновић – Српкиња и многи други.

У време српског рата за независност 1876 – 1878. године, Матија Бан се истакао као велики родољуб скупљајући прилоге у новцу, храни и санитетском материјалу за српску војску. Захваљујући њему, српска војска је добијала помоћ од Срба и других јужнословенских народа ван Србије. Колико је она била значајна најбоље говори изјава др Владана Ђорђевића, који је водио српски војни санитет.

„У време српскотурских ратова, Бан је српскоме санитету био десна рука јер се показао као ретко хуман човек и велики родољуб”, казао је др Ђорђевић. Маргарета Бан је са најугледнијим српским женама рат провела као болничарка негујући наше рањенике.

На једном Бановом поселу родила се идеја да се у Београду изгради национално позориште у коме би играли школовани глумци. Заједно са Анком Константиновић – Обреновић убедио је кнеза Михаила да постане покровитељ изградње зграде Народног позоришта иза Стамбол – капије, тако што је дао највећи прилог. Када је у октобру 1870. године позориште отворено представом „Посмртна слава кнеза Михаила”, који је у међувремену убијен у атентату, Бан је током представе јецао за кнезом.

Матија Бан је био образовани Европљанин са српском душом. Као велики родољуб ставио се у службу своје нације. Уметничка посела која је организовао била су веома значајна за просвећивање српског народа, као и за развој политичке културе јер су се на њима водиле политичке расправе, садржајније него на седницама Народне скупштине. Београд за своје културно уздизање у деветнаестом веку веома много дугује том дубровачком Србину. На нашу срамоту није једини кога не памтимо.

Горан Весић

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here